У сред пустиње, у своме манастиру, живео је један подвижник по имену Коприн. Овај свети муж имао је скоро осамдесет година. Бог му је дао велику силу. Он је лечио немоћне, враћао здравље, изгонио демоне и уопште чинио је многа дивна дела којима смо и ми делимично били очевици.

Приликом нашег сусрета он нас је целивао и после обичне молитве опрао нам ноге. Затим нас је упитао:

 Реците ми шта се сада дешава у свету?
 Оче, боље ти нама кажи нешто о самоме себи, о својим делима, испричај нам каквим подвизима и заслугама си се удостојио пред Богом, да примиш тако велику благодат.

Није одбио наша питања него је почео да нам говори редом о своме животу и о животу својих претходника. Према његовим речима, они су били достојнији благодати од њега, а он им је само мало, и то са муком, подражавао.
 Нема у мени, децо моја, ничега достојног и далеко сам ја од светих отаца наших, говорио је старац Коприн. Овде, поред мене, живео је један знаменити муж, отац Мутије. Он је био први пустињак у овим крајевима и први нам је овде указао пут спасења. Патермутије је у младости био незнабожац. Одавао се разбојништву, скрнавио гробове, једном речју, за њега није постојало ништа свето. Ево шта је њега одвратило од злодела и обратило на пут спасења. Једне ноћи он се ради пљачке прикрао кући једне девственице која је себе посветила Господу. На чудан начин, који је наравно био добро познат мајсторима такве врсте, он се попео на кров њене куће и почео да размишља како да уђе унутра. Међутим, то није био лак посао. Ноћ је пролазила, а он није успео ништа да уради. Уморан од узалудних напора, заспао је. У сну му се јавио Неко у царској одећи и рекао му :

 Време ти је да већ једном прекинеш са злоделима! Престани да проливаш људску крв! Уместо гнусних крађа стани у одбрану благочешћа и узми небеску, анђелску службу, те од сада живи храброшћу духа. Ја ћу те учинити вођом и поглаваром у тој служби! Са радошћу је саслушао овај позив, и гле, пред његовим очима се појавила цела војска монаха, а он доби заповест да их предводи.
Пробудивши се, видео је да пред њим стоји девственица, власница ове куће.

 Ко си ти и одакле долазиш? Зашто си дошао овде?  Питала га је.
У почетку му ништа није било јасно, као да је изгубио разум. Није одговорио ни једну реч на њена питања, само ју је замолио да га одведе у хришћански храм. Девственица одмах разумеде да Бог чини своју вољу кроз њу. Одвела га је у храм код презвитера. Бивши разбојник паде пред ноге њихове и мољаше их да га удостоје светог крштења и да му се наложи епитимија. Пошто су презвитери знали овога човека као страшног злочинца, зачудили су се и нису веровали искрености његовог покајања. Ипак, дирнути његовим неодустајањем од молбе, они му објаснише да, ако заиста жели да се обрати Богу, дужан да сасвим напусти свој пређашњи живот. Затим га укратко упознаше са најважнијим истинама хришћанске вере.

 Дајте ми правила, молио је, да се поучим како да ступим на пут спасења. Презвитери му прво указаше на прва три стиха првог псалма. После мало дужег размишљања над овим стиховима које је чуо, рекао је:

 Ово је довољно за ступање на пут живота и за задобијање Светог Духа. После три дана новообраћени се удаљи у пустињу. Тамо је проживео много времена, проводећи дан и ноћ у молитви са сузама. Као храну је узимао само корење пустињских трава.

Једном је дошао у храм, и презвитери су видели да није само речима него и делима и подвизима оправдао живот који му је на почетку био указан. Они су били задивљени што је Патермутије убрзо после свога обраћења узео на себе тако велике подвиге. Тада су га подробније упознали са речима Божијим и још су покушали да га убеде да остане са њима. Да не би одбио послушање остао је са њима неколико дана, можда једну седмицу, али се потом поново удаљио у пустињу, где је проживео седам година у савршеном уздржању. Такву је пуноћу благодати стекао од Бога да је знао напамет цело Свето писмо. Хлеб је добијао једном седмично, у дан Господњи, али му је чак и то било сувишно. Пошто би појео тај хлеб није јео ништа више до следеће недеље.

Много је времена прошло до тренутка када је он поново изашао из пустиње. Многи су били задивљени примером његовог подижничког живота. Између осталих пришао му је и један младић молећи га да га прими к себи као ученика. Патермутије га обуче у искушеничко одело и поче да га учи подвижничким правилима.

Не смем заборавити да поменем да је старац посебно узимао к срцу обавезу да се достојно погребу упокојени хришћани. Искушеник му је, приметивши са каквом пажњом је сакупљао одећу за покојнике, једном приликом рекао:
 Тако, учитељу, када и ја умрем, и мене овако опреми и предај часном погребу.

 Ах, чедо моје, ја ћу се постарати да испуним твоју молбу, али ништа не жели док сам не кажеш "задовољан сам".
Није прошло много времена и заиста се овај младић упокојио и предсказање старца учитеља се испунило.

Облачећи покојника, не жалећи одећу, он га је пред многим присутним људима упитао:
 Да ли си задовољан, мило моје чедо, или желиш да ти још нешто набавим?

Сви који су били око њега јасно су чули:
 Довољно је, оче! Ти си испунио своје обећање.
Сви присутни били су поражени овим чудесним догађајем. Старац, пошто погребе тело младића, брзо се удаљи избегавајући да други виде његов бол.

Опет је једном изашао из пустиње да би посетио своју братију. Један од њих се тешко разболе, и Господ откри оцу Патермутију да ће се врло брзо упокојити. Ближило се вече, и старац је пожурио како би стигао да се опрости са болесним сабратом. Село у коме је лежао болесник било је далеко и изгледало је да ће старац морати да иде ноћу. Тако се он у путу присећао Спаситељевих речи: "ходите док видело имате да вас тама не обузме" (Јн. 12, 35). "Ко дању иде не спотиче се, јер види видело овога света" (Јн. 11, 4). И тада је он приметио да је сунце већ било на заласку.  У име Господа Исуса Христа заустави се мало и сачекај док ја стигнем до насеља. Део сунца већ беше зашао. Међутим, оно као да се зауставило док човек Божији није стигао до села. Мештани су приметили ову необичну појаву. Дуго су посматрали мали део сунца који је остао и покушавали да одгонетну шта би то могло да значи. Када су видели оца Патермутија који је долазио из пустиње, упитали су га шта би могло да значи то дивно знамење?

 Зар сте ви заборавили речи Господа Спаситеља нашега: "Ако имате веру као зрно горушично ништа не може да вам се догоди", одговори им подвижник.

Разумели су да се сунце зауставило по вери његовој. Сви су били задивљени овим чудом, и многи постадоше његови ученици и кренуше за њим.

Отац Патермутије је дошао у дом и пронашао болесног брата који је умирао, ради кога је и журио. Пошто је прочитао молитву, приближио се његовом одру. Целивао га је и упитао га:
 Шта више желиш, брате: отићи и живети са Христом или још живети у телу?

 Зашто ме питаш, оче? За мене је боље отићи и живети са Христом. Немам ја никакве потребе да останем и даље у телу, одговорио је овај болесни брат, подижући се мало са постеље.
 Спавај у миру, чедо моје, и моли се за мене!
Болесник се у том тренутку још једном опростио и уснуо. Сви присутни били су запрепашћени овим призором.

 Заиста је човек Божији!  сложили су се сви.
После тога наш старац је обукао покојника по своме обичају, са много украса. Сву ноћ је Патермутије певао псалме и црквене песме и на крају га је сахранио.

Једном је посетио другог брата кога је затекао да лежи на одру болестан. Брату није било лако да се растави од земаљског живота, јер му савест није давала мира, дрхтао је.

 Зашто се ти, чедо моје, ниси припремио за смрт? Очигледно да савест која изобличава твоју лењост не одступа од тебе.

И болесни брат замоли старца:
 Молим те, оче, помоли се Богу за мене да ми продужи на кратко живот како бих очистио душу своју.

 Ти си се сада, брате, сетио да молиш за кратак продужетак живота да би се покајао, када ти је дошло време да скончаш?  рекао је старац. А шта си радио раније, цео свој живот? Зар ти тада ниси могао да лечиш своје ране? Не!? Ти си старима додавао свеже! Старац је клекнуо и почео да се моли. Уставши, обратио се болесном брату са речима:

 Ево, Господ ти даје још три године живота, што ти је довољно да се целим срцем обратиш на покајање. Узео га је за руку и подигао са одра. Врло брзо пошто је оздравио отишао је у пустињу код старца Патермутија. Прошле су три године. Старац је довео брата на оно место одакле га је узео на три године пре тога. Сви су били задивљени, јер је његово обраћање ка Богу било тако дубоко као да је анђео Божији, а не човек стајао пред њима.

Између осталих, сабрао се и велики број братије. Старац га је поставио између осталих и, указујући на његов пример, целу ноћ је беседио са братијом о плодовима покајања и обраћења ка Богу. Док је беседа трајала, овај брат је тихо уснуо и заспао заувек.   Пошто је прочитао молитву и обавио погреб, по свом старом обичају старац је пожурио да се удаљи у пустињу.

Старац Патермутије је врло често прелазио велику и дубоку реку Нил, а да му вода није досезала чак ни до колена. Такође се јављао братији у њиховим келијама кроз затворена врата. Исто тако се изненада појављивао када би он зажелео, иако би се у том тренутку налазио веома далеко.

Убрзо после његовог обраћења, после недељног поста у пустињи, дошао му је један човек који му је донео хлеба и воде и тражио од старца да узме и хране, говорећи да му је то послато одозго.

У другом случају му се јавио сам ђаво и рекао му за једно место на земљи где је сакривена огромна количина злата, која је припадало фараону. Патермутије му је одговорио: "Новци твоји с тобом да буду на погибао" (Дап. 8, 20).
Ето шта је све, као и много друго слично овоме, чинио Господ кроз њега!

 Били су и пре нас многи други оци који су чинили небеска знамења и чудеса, оци којих сав свет не бејаше достојан (Јевр. 11, 38). Шта има чудно у томе ако и ми смирени и недостојни у поређењу са њима исцељујемо хроме и слепе? Не успевају ли то понекад, уз помоћ свога знања, чак и лекари?

Тако је са нама беседио старац Копрес (!. глава 54.). Док је он казивао, један од наше браће, који није сасвим поверовао у истинитост ових догађаја, почео је да зева и на крају је заспао од досаде. Чврсто уснувши, сањао је књигу исписану златним словима. Књига је била у рукама старца Коприна који је из ње узимао своје поуке. Ту је стајао неко окружен светлошћу и украшен седим власима. Строго погледавши на њега, рекао му је:

 Зашто не слушаш пажљиво ово што се овде чита него спаваш од неверовања?
Збунивши се, он се пробуди и одмах поче да им казује свој сан на латинском језику.
Приметили смо како је у сред разговора улазу у пећину пришао неки сељак држећи у рукама посуду напуњену песком. Он је чекао да старац заврши своју беседу. А кад је старац завршио, упитасмо га:

 Шта хоће овај сељак који овде стоји и држи посуду са песком?

 Е децо моја, одговорио је старац, требало би да се уздржим од подробног објашњења. Боже, сачувај нас од сујете да не бисмо изгубили вечну награду. Али ви сте прешли тако далек пут да бисте нас посетили. Ради вашег назидања и духовне користи нећу сакрити од вас, него ћу вам испричати дела Божија која је он извршио међу нама.

 У нашем суседном крају земља је била веома неплодна, али је из нужде обрађивана. Црви су уништавали посејано семе пре него што би оно проклијало. Житељи тог краја били су незнабошци. Ми смо их научили вери у истинитога Бога и они су постали хришћани. Једном приликом они су нам дошли са молбом да се помолимо Господу за њихову летину. Одговорили смо им да ћемо се ми помолити за њих, али да би се добило то за шта они моле потребна је и њихова вера. Тада су нам донели песка који смо ми газили ногама, молећи нас да га благословимо у име Господње.

 Нека вам буде по вери вашој, рекао сам им.
Они су тај песак однели са собом и, помешавши га са семеном, засејали своја поља. Те године је летина тако добро родила као никада до тада у земљи Египатској. Од тада се код њих и појавио тај обичај да нам два пута у години долазе са таквим истим надама.

Нећу од вас сакрити ни оно што је Господ мени учинио у славу имена Свога. Једном приликом сам кренуо у град. Тамо сам срео једнога манихејског учитеља који је заводио народ. Почео сам да се расправљам са њим, али се испоставило да је он веома речит тако да нисам могао да га надговорим. Обузео ме је страх да он не саблазни своје слушаоце ако оде и почне да се хвали како ме је победио, те сам зато узвикнуо:

 Наложите велику ватру на тргу и ми ћемо обојица ући у пламен. Ко од нас двојице изађе из пламена неповређен, његова вера нека буде призната за истиниту! Моје речи су се допале народу тако да је одмах била наложена велика ватра. Тада сам се ухватио за манихејца и повукао га са собом у пламен.

 Сачекај!  вриснуо је он. Не тако! Нека сваки од нас уђе посебно. А пошто си ти ово смислио, онда ти хајде први!

Прекрстивши се у име Христово ушао сам у сред ватре. Међутим, ватра се распршила на страну и сасвим се удаљила од мене. Тако је прошло пола сата, и у славу Божију ја сам остао неповређен. Народ је био поражен овим, и сви су прославили Господа кличући:

 "Диван је Бог у светима својима"(Пс. 67, 16)
После тога дошао је ред на манихејца. Почели су да га терају да уђе у ватру, али он се противио томе и опирао. Тада га је гомила ухватила и бацила у сред ватре, која га је одмах обухватила, те је он из ње искочио полуизгорео. Народ га је посрамљеног истерао из града вичући: "Живог тебе треба спалити, варалицо!" А мене су узели са собом и, благосиљајући Господа, увели у цркву.

Други пут сам пролазио поред једног идолског храма и видео како се незнабошци спремају да принесу жртву.

 Како то, рекао сам, да ви разумни људи приносите жртве немим и безосећајним идолима? Зар ви немате више разума него они којима приносите жртве?

Господ им је отворио разум, те су они, одбацивши своју заблуду, кренули за мном и поверовали у Спаситеља, Бога нашег.
Некада је у саставу мог манастира била и једна башта у којој смо садили поврће за нашу братију. Једне ноћи је у њу дошао један многобожац и покрао је. Када је он дошао својој кући, све је ставио на ватру. Међутим, поврће није могло никако да се скува, није чак ни омекшало нити се загрејало! Остало је потпуно свеже како га је и донео. Лопов је скинуо са ватре котао у коме је било поврће и донео га нама у манастир. Пао је на колена и тражио од нас да се молимо Господу да му опрости и да постане хришћанин. Његова молба је била испуњена. Тог дана нам је у манастир стигло необично много братије, и ово поврће је било спремљено за њих. И ми заблагодарисмо Господу за Његова чудеса.