СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ

Поче Исус казивати ученицима својим да Њему ваља много пострадати   од старјешина и од главара свештеничких и књижевника ... јер ће Га предати незнабошцима, и наругаће Му се, и ружиће Га, и попљуваће Га,  и биће Га,  и убиће Га,  и трећи дан васкрснуће... А они ништа од тога не разумјеше  (Мат. 16, 21; Лука 18,32, 34).

Васкрсење праведника не бива без Голготе. Голготи праведника следује васкрсење. Победа нема вредности без борбе, нити радост има цене без проливених суза. Права слава достиже највишу висину над дубином понижења, као што се једна планина јавља вишом уколико је долина под њом нижа. Небеса крунишу сјајним венцем ону главу коју земља крунише трновим венцем. Вечна правда вечно награђује вечним господством онога ко је њој послужио као верни слуга у времену. Ко фактично и практично признаје Бога за Оца свога, тај има већину за собом чак и у осамљености својој; јер Бог сам по себи чини већину над свим збировима и гомилама у васиони.

Све ове истине постале су опште познате свету тек после завршене драме земнога живота Христа Спаситеља. Но ове истине нису биле познате апостолима у оно време када им је Учитељ прорицао своје понижење, страдање, Голготу и смрт. Да је Он казивао само о слави која Га чека, апостоли би то лако разумели и примили. Рекли би: Па таквом Човеку и приличи слава! Али они нису могли појмити за њих црно пророчанство о Његовим страдањима и понижењима. Међу собом они су морали тајно говорити: Зар такав Човек да доживи такво понижење? Зар такав Праведник да буде издат и предат мукама и смрти? Зар на такву Светлост да се усуди неко бацити блато? Зар на таквог Добротвора човечанства да неко дигне зликовачку руку? То не може бити! Но ако су други апостоли у страху тако шаптали о овом тешком предсказању, Петар је јасно и гласно у лице Учитељу своме викнуо: Боже сачувај, то неће бити од Тебе (Матеј  16, 22), на што је добио оштар укор. У то време и Петар и остали ученици још ништа од тога не разумјеше што им Господ говораше у предсказањима.
Но запитајмо се, браћо, да ли сви ми данас, после 19 столећа, боље разумемо она предсказања Спаситељева? У погледу самога Господа ми свакако боље појимамо оне речи о неминовности Његовог страдања које је претходило Његовом васкрсењу, боље него што су апостоли могли то појмити у оне дане кад им је Он прорицао нешто што се тек доцније збило и догодило. Јер оне проречене догађаје ми сада не гледамо у будућности као што су их апостоли гледали него у прошлости. Пред нама стоји цела драма земаљског живота Христова одиграна и остварена. Ми је гледамо духовним видом и појимамо, како је понижење Његово морало доћи пре славе, смрт пре победе живота, Голгота пре Васкрсења. Али у примени на свакодневни живот људи и народа и цркве Божије многи су од нас и данас исто онако смућени и маловерни као што су били и апостоли пре страдања и васкрсења Господњег. Отуда кад у наше дане неки праведник страда, многи с негодовањем вичу: Како сме то бити? Зар на таквог човека да се пљује? Зар тако честита и побожна душа да буде мучена и тиранисана? То се, браћо, савест људска по природи својој буни против неправде која се наноси праведнику. Но савест хришћанска узвисује се изнад природе, високо, високо до престола Свевишњега, да тамо добије светлости и смисла и разлога за страдање праведника, као што су и свети апостоли то доцније докучивали, кад је све било испуњено и свршено, и кад је светлост Духа Божјега обасјала њихов разум. Тада је онај исти апостол Петар писао: Ово је угодно пред Богом ако ко Бога ради поднесе жалост страдајући за правду... јер, вели, и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо Његовијем трагом (1. Петр. 2, 19 - 21). Апостол Јаков писао је: Благо човјеку који претрпи напасти, јер кад буде искушан примиће вијенац живота који обрече Бог свима онима који Њега љубе, па онда још уз то додаје као савет вернима: Узмите, браћо моја, за углед страдања пророке који говорише у име Господа; гле, блаженим називамо оне који претрпјеше (Јаков. 1, 12; 5, 10 - 11). И апостол Павле писао је својим сународницима Јеврејима: Јер вам је, браћо, трпљење од потребе, да би испунивши вољу Божију примили обећање (Јевр. 10, 37).
Питате ли зашто вам о страдању говорим баш на овај празник радости и победе? Заиста, не зато да бих вас покрио жалошћу него да бих радост вашу учинио већом и светлијом. Јер ово је први Васкрс после оноликих ваших страдања и мучења за веру отаца својих у минулој години, у страшној и крстоломној години. Радујте се дакле са Христом, јер сте страдали за Христа.
Веселите се Његовом Васкрсењу, јер сте окусили доста од Његове Голготе. 

Певајте због Његове победе, јер сте осетили на себи самима Његово понижење.
Приступајте слободније васкрслом Господу, јер сте и ви понели крст путем бола, покапаним праведничким знојем, сузама и крвљу.
Кад праведник страда за свету правду Божју, то Христос страда у њему. Кад праведник побеђује неправду, то Христос побеђује кроз њега. 
Ликујте, јер сте осетили у себи Христа и као страдалца и као победиоца.

Отворите сада измучена срца ваша, нека васкрсли Господ уђе у њих са својом славом и светлином, и нека остане у вама за навек.
Речено је апостолским устима: Благо човјеку који претрпи напаст. То се може рећи и за нашу праведну цркву као једну живу јединицу у живом организму васељенске цркве. И она је претрпела напаст. Многи су се питали: Зашто да страда једна света и народна црква? Зашто да буде гоњена и мучена? Зашто да буде поново понижавана и распињана и од туђина и од својих? То су иста питања као и у погледу самога Христа, истоветна као и у погледу сваког праведника кад страда за свету правду Божију. Па на иста питања даје се исти одговор:
Црква Божија у сва времена преживљује на своме плану судбу свога Оснивача, Господа Исуса Христа.

Да би осетила оправданост и сласт Васкрсења, црква мора да преживљује своје Голготе.
Да би већма засијала у свету, она мора, као злато, кроз огањ мучења пролазити.
Да би одржала будно сазнање о присуству Христа Победиоца у њој, она мора да води борбе са привидно јачим непријатељима, и да их побеђује.

Да би примила све венце славе, она мора праведнички да носи свој трнов венац на земљи.
Једном речју: да би била и остала Христова права и православна црква, она мора својом судбом да личи на Христа, божанског Страдалца и Победиоца, који је од пријатеља за паре био издат, од народних старешина оклеветан, од главара свештеничких попљуван, од књижевника поруган, и од незнабожаца распет, да би на крају васкрсао и јавио се победиоцем и људи, и демона, и смрти. Права црква Христова преживљује драму Христову на сваком поколењу хришћанском, на једном дубље (да би искусила пуно сазнање истине) а на другом плиће (да би одахнула на путу страдања). Радујте се, децо овог поколења, што је и на вас дубоко притиснут и отиснут печат Христових страдања. Тако сад више личите на Бога Спаситеља свога. И тако сад више личите на апостоле Христове, и на свеце и мученике и витезе крста и слободе из своје народне историје.

Нека се радују деца и рођаци свих оних који изгибоше за цркву православну. Јер ће се њиховим именима поносити потомци њихови из колена у колено.

Нека се радују и они који примише ударце, или шамаре, или погрде, или штете без одштете, или пролише кап крви своје, или ма и једну сузу у одбрани крста часнога. Заиста, пожњеће кад тад добру жетву. Јер је у светим књигама записана истинита реч: Ко са сузама сеје, са весељем жање.

Нека се пак не радују - немају чему - они који се уврсташе у буљуке гонитеља крста. Примили су земаљско, изгубили небеско. Гле, и на њих се односи она језива реч Христова о саблазнитељима: Боље је таквима да обесе воденички камен о врат и баце се у море! На све поруке увређене цркве да се покају, па ће им се опростити, они одговарају лукавим и презривим осмехом (о како ли ће умрети!). А ону неколицину који се покајаше, примамо као браћу, па и њих са вама заједно поздрављамо са: Христос воскресе! Јер по слабости људској погрешише а по савести хришћанској покајаше се.
Праведни народе Божји, светла војско Божија, драги синови и кћери Светосавске, сви ви који стадосте с десне стране Сина Божјега (дај, Боже, да Му се и о Страшном Суду нађете с десне стране) - сви примите моју благодарност, благослов и поздрав:

ХРИСТОС  ВОСКРЕСЕ!
                                              Епископ Николај