АРХИМАНДРИТ ЕМИЛИЈАН
ИГУМАН МАНАСТИРА СИМОНОПЕТРЕ
НА СВЕТОЈ ГОРИ

КАТИХЕЗА О МОЛИТВИ

Данас ћемо говорити о једној теми која је од пресудног значаја за  духовни живот, у коју нас уводи и читав Триод, а посебно овај почетни период. Говорићемо о молитви.
Дакле, да ли знамо шта је молитва и знамо ли да се молимо?

Још као деца учили смо да се молимо, али да ли се наша молитва развија онако како би требало да се развија? 

Молитва је ход душе ка Богу са циљем да стигне до њега и да се сједини са њим. Ако пут није исправан, аутомобил или брод никада не стижу на свој циљ. Ако пут душе која се моли није исправан, схватате да никада неће стићи до Бога. То је као да, рецимо, имамо један чамац, чији чамџија удара веслима, а у ствари не чини ништа друго осим што се окреће у месту. Исто то се можда и нама дешава, а да ми то уопште и не знамо. Треба да видимо да ли је наша молитва права молитва.
Схватате да је човек  који не зна да се моли у ствари један истрошен човек. Не постоји могућност да се оствари у животу. Чак и ако је монах, опет ће остати земаљски човек и никада неће постати небески, шта више, неће постати анђео, пошто неће знати да добро употребљава ово средство кретања и пловидбе, које је молитва.
Осећате колико је неизмерно зло које нам се дешава уколико не знамо да се молимо. Неизмерно! Једино зло од ког патимо. Ту пропаст немогуће је упоредити са било којом другом пропашћу. Ако бисмо претпоставили да се све звезде и сви светови сударе и да се све у прах претвори, то зло би било много мање од зла које трпимо када не знамо да се молимо.
  Према томе, прети нам опасност непосредна, опасност дефинитивна, у случају овог духовног незнања.

Шта је молитва?

Молитва је оружје душе, рекосмо, али рецимо још и то да је молитва атмосфера у којој душа живи. Као што наша плућа удишу ваздух, тако наша душа дише молитвом. 

Зашто смо ми дошли у манастир? Управо зато што је манастир, опет, атмосфера молитве. Све бива кроз молитву. Ако се, дакле, ова молитва не врши или се врши погрешно, како је тада могуће да будемо остварени и, наравно, духовни људи?

Док, исправна молитва, осећате да све доводи у ред, зауставља сваку тешкоћу, проблеме, агоније, грехе, све управља на добро, шта више, може да учини велике и чудесне ствари на нашем путу, у нашем  подвигу, и у нашем животу.

Уколико немамо у себи богатство Духа, ако немамо богатство радости, богатство мира, ако немамо плодове који су одмах приметни и очигледни и велики, то је због тога што их не желимо, или зато што не знамо да се молимо; и ако желимо – ''желите и немате'', што веома лепо говори брат Господњи Јаков – и немате ''јер не иштете''[1], јер не тражимо, а ако тражимо – погрешно тражимо, као што смо мало час говорили; ''јер погрешно иштете''[2], као што, опет, каже апостол.

Нама монасима посебно погодује умна молитва, молитва Исусова, кратка, сажета, како бисмо казали, молитва којом ћемо посебно почети да се бавимо у ово време Велике Четрдесетнице. Ова наша данашња катихеза имаће уводни карактер, и пре но што уђемо у појединости и полазишта и основе умне молитве, да кажемо неколико ствари о молитви уопште. Јер, молитва је све. Међутим, ако је не знам, као што вам рекох, нисам учинио ништа, и све бива коначна пропаст, самоуништење.

Сада, дозволићете ми, пре но што почнем, да кажем нешто. Чини ми се, заиста, оци моји и браћо, да се не молимо, или ако се и молимо, да се не молимо довољно, а и то мало што се молимо јесте молитва без умећа, без снаге, без даха, и пре свега, без Духа. Јер, само када се Дух моли у нама могуће је да наша молитва узиђе горе на небо. Јер, у Духу јесте молитва, и Дух разуме дух, и сједињује се са њиме, а не са телом. Наша молитва нема силу и присуство Духа. Обично нас магнетишу и вуку нашу душу друге ствари које за нас данас имају значаја, и на крају заборављамо да монах значи молитвеник. 

          Шта је, дакле, молитва? 

          Требало би да кажемо данас како се врши молитва, да бисмо започели један конкретнији подвиг. Ово има велики значај посебно за нас, који смо дошли са Метеора, јер нисмо отишли са оног нашег места ни из ког другог разлога, него само због тога што нисмо имали услове и могућности за духовно развијање наше душе, пошто смо имали тешкоће у молитви. И док смо толико чезнули за њом, сећате се да смо на крају престајали и да разговарамо, зато што смо имали исувише потешкоћа да бисмо могли да се молимо.

          Али, сада смо дошли у Свету Гору и ни један разлог не може да нас оправда ако се не молимо, и свакако, ако се не молимо снажно. Наш одлазак и долазак на Свету Гору нема апсолутно никаквог смисла ако нисмо заиста молитвене личности у Духу Светом. Наш долазак на Свету Гору био је обична превара света и илузија и једно заваравање Бога, ако не постанемо јако молитвени људи. Ради тога бих посебно замолио да обратимо пажњу на ову тему која нас занима.

          Пре свега, говорећи о молитви, треба да кажемо да молитва никада није сама. Не могу да кажем да се молим, ако ова моја молитва није повезана са нечим другим, као што смо много пута већ објаснили. Постоје неке ствари које увек иду заједно и не можеш да одвојиш једне од других. На пример: када апостол Павле говори о вери[3], он говори само о вери, а не и о делима. Зашто? Зато што када каже ''вера'', подразумева веру која постоји и потврђује се делима. Када, пак, Јаков говори о делима[4], каже да вера без њих нема никакав значај. Он стално говори о делима. Зашто? Зато што су дела потврда вере. Ове две ствари су, дакле, међусобно сасвим повезане. 

          Иста повезаност постоји и у многим другим стварима. Молитва је такође повезана и са нечим другим, и то: са богослужењем и, свакако, са светим причешћем. Ако нема богослужења и светог причешћа, немогуће је да постоји ни молитва. У том случају свака молитва биће лажна. Ако постоји богослужење а не постоји у нама јака духовна молитва, унутрашња, снажна, вапијућа молитва, будите сигурни да су и наше богослужење и свето причешће узалудни, и да је то просто бацање блата Богу у очи, и све то да би се претварали како га волимо, док у ствари немамо никакве везе са њим, и једном ће нам рећи: ''Не познајем вас''[5]. 

Ово двоје иду заједно и претстављају две стране духовног живота. Једна страна је светотајински живот, који је претпоставка мистичког живота. Ово што образлажемо данас јесте корен, осовина, централни моменат мистичког живота, којем је полазиште светотајински живот. Дакле, свето причешће на богослужењу јесте прво. Зашто је ово неопходна претпоставка? Зато што када кажемо молим се  подразумевамо да се молим неком као што каже реч молитва.

Када говоримо о молитви унутрашњој, умној, не кажемо умна ', већ говоримо ''grcki tekst''. Док, када говоримо о молитви, стављамо и овај префикс ''grcki tekst'', што одмах показује да је молитва хођење ка једној конкретној личности, са циљем сједињења са том личношћу. Док је ''grcki tekst'' став, да тако кажемо, и ужитак на неком месту где је и Бог. Као што видите, овде постоји извесна разлика.

Дакле, кажемо да је молитва извесно окретање ка једној личности. Следствено томе, да би постојала молитва, треба да постоји и ова личност. Да бих могао да  кажем да се молим, треба да постоји за мене делатно присуство те личности. Да ја могу да усвојим њено присуство и њено постојање. Христос, у свему постојећем постојећи, свуда присутни, бива за мене присутан у мом животу, кроз моје учествовање у богослужењу, и понајвише, кроз моје учешће у светом причешћу.

          Кроз своје учествовање у богослужбеном животу наше Цркве, ја се повезујем са Христом и постајем члан тела Христовог, а будући да сам члан, да бих био живи уд Христов, треба да учествујем у својствима Христовим, тако да долази до прожимања и размене својстава, као што се  збило и у двема природама Христовим. То се већ остварује светим причешћем, које ме чини судеоничарем (=причасником) својстава моје главе (=Христа), са којом сам се сјединио.

              Дакле, богослужење и свето причешће су нераздвојиво сједињени. И шта они чине? Чине Бога присутним и чине Бога живим за мене. Дакле, шта сада преостаје? Преостаје ми да говорим Њему, да се обратим Њему који долази к мени. ?ако се Он кроз богослужење пружа мени, и ја се кроз молитву пружам Њему, све док се не збуде наше потпуно сједињење.

          Ово сада моје окретање се догађа непрестаним мистичким путем, и догађа се, првенствено и суштински, као што вам рекох, кроз молитву. Оно што се дешава у одређено време у Цркви, у току вечерње, или у литургији светим причешћем, наставља се молитвом, и не могу да кажем да ћу ићи у цркву, ако се нисам молио. Сувишно је да идем у Цркву и није потребно да одлазим на литургију и да се бескорисно причешћујем, ако се стално не молим. Такође, сувишно је да се молим, ако не узимам учешћа у овоме о чему смо сада говорили.

          Претпоставља се, међутим, да и молитва има свој сасвим посебан простор, мистички простор, у коме се узгаја. Као када, да би посадио неки цвет, копаш земљу, стављаш ђубриво и све друго што је потребно, да би корен проклијао, па ако не ставиш одређено вештачко ђубриво, ако земља није одговарајућа, ако је на пример песковита, узалуд засађујеш корен. Молитва је бесплодна и неће стићи да се успне ни колико изнад наше главе, а камоли да достигне до изнад облака и изнад небеса, ако молитва нема свој мистички простор, своју мистичку храну, која је, као што рекосмо, особито: бдење, проучавање и пост.

          Следствено томе, узалуд се молим, ако не бдим; не онда када у манастиру имамо бденије – то је нешто посебно и други су му разлози, а не ови о којима сада говоримо. Ово бденије има везе са богослужењем, а не са молитвом. Ако не бдим, ако не постим непрестано, ако не изучавам – ово представља потпуно посебан простор молитве – узалуд се молим. Дакле, пошто смо ово извели на чистину, већ можемо да пренесемо нашу лампу на молитву, на оно што нам заокупља пажњу, да бисмо касније могли да наставимо даље.

          Шта је молитва?

На ово питање нећу вам дати неку дефиницију молитве. Ако отворимо списе Светог Јована Лествичника, ако отворимо Дамаскинова дела, ако отворимо дела свих светих, видећемо да свако од њих има предивне дефиниције које ће нам бити од користи. Међутим, ја ћу вам сада рећи шта је молитва, онако како је доживљавамо кроз подвиг наше душе, дакле, не објективно шта је молитва, већ субјективно, онако како ми живимо молитву: како доживљава молитву неко ко се моли, и шта осећа да молитва јесте.

          Пре свега, рекли смо да је молитва хођење ка Богу. Бог је, међутим, невидив. Бог је на небесима, а ја сам доле на земљи. Бог је светлост, а ја сам тама. Знате како би било страшно када би могла тама да уништи светлост. Како је могуће да тама уништи светлост, када је светлост та која уништава таму? Управо, ми полазимо да тако нешто учинимо у молитви. Да уништимо нашу таму уласком Бога, свакако, да бисмо ушли у место светлости и да би ми сами постали светли. Знаш ли шта значи то да тело уђе у простор духа? Да тело[6], које не наслеђује небеско царство, уђе у Бога? Знаш ли шта значи да се нигде несместиви[7] Бог смести у моју душу? У моју душу за коју је мало рећи да је мала, него је и претрпана, пуна страсти, прохтева и жеља.

          Дакле, када се молим, одмах осећам ову несавладиву препреку која ме одваја од Бога. То што сам ја тело, то јест, што сам  телесан човек, (узимам реч тело у њеном еванђелском смислу, подразумева се да имамо и душу), а Он је дух. Пред трансцендентним Богом, пред његовом светошћу и светлошћу, одмах осећам своју немоћ. Осећам да ништа не могу да учиним и да започињем страшну борбу, једну битку коју нам Стари Завет тако лепо представља када говори о оној борби, о оној бици, о рвању Јаковљевом[8], тамо, на његовој познатој лествици. Требао бих ја, мали човек, да освојим небеса,  да опколим Бога, да га победим и да га учиним заточеником моје жеље, моје склоности (тежње, чежње, наклоности =, коју кријем у својој души.

          Сходно томе, молитву у почетку, када почињемо да се молимо, доживљавамо као рвање, као борбу. Али пазите, не борбу у смислу да ми је тешко да се молим; не да се борим да саберем своје мисли, или да победим сан, или умор својих колена, или ми долази да се почешем те не знам шта да радим и трудим се да се не почешем; не у смислу борбе када сам гладан и хоћу да идем да једем па кажем: ''Не, наставићу да се молим.'' Не мислим на овакву борбу, то је аскеза, нешто што је другачије, то је друга тема. Говорим о борби коју водимо, не са собом – ово што смо казали јесте борба са собом – него говорим о борби са Богом. Рвем се са Богом. То је сасвим јасно. 

Почињем битку која ће бити болна, битку која ће бити бесконачна – јер не знам да ли ће престати у другом животу – једну битку са самим Богом. Када је Павле говорио: '' Будите ми саборци у молитвама''[9], мислио је на тако нешто. Осећао је да се он бори са Богом, било за себе, било за цркве, које је био преузео на себе, и говорио је: ''Рвите се и ви са Богом вашим молитвама, тако да се наше борбе уједине, и да се тако сви заједно боримо са њиме да би га победили.'' Баш као када не могу да те победим, доводим  друге и позивам их у помоћ, да бих могао да идем даље.

          Први, дакле, доживљај који имам, јесте осећај несавладиве препреке која постоји преда мном, осећај моје ништавности, за њим следи осећај трансцендентности Бога и доживљај драматичног рвања са Богом. Замислите једног човека који песницама удара ваздух, он не наилази на било какав отпор и може врло лако да управља своје руке где замисли. Он удара у празно. Ништа му се не дешава. Не осећа да се било шта супротставља његовој руци. Међутим, када имаш противника, одмах се стегнеш. Твоја песница одједном постаје снажнија. Видиш како се и мишићи стежу. Наилазиш на отпор. Одмах осећаш да удараш и да биваш ударан. Када немам осећај ове борбе са Богом, схватате да још нисам ни почео да се молим.

          ?ли, претпоставимо да смо почели да се молимо и осећам да ми предстоји ово страшно рвање са Богом, да сам већ ушао у борбу, ставио рукавице на своје руке и почињем да ударам Бога. Он ми се супротставља, супротстављам се и ја Њему, и већ је у питању ко ће победити - Он или ја. Није могуће ништа друго осим да паднем окрвављен или да га победим и да ми каже: '' Сад си ме већ победио''. Да ми се преда, као што је учинио са свима светима, који су са Њиме радили шта су хтели.

          Ако се зауставим, бићу једно скрхано створење, бићу један за увек промашен човек. Не могу да кажем да радим, или живим, или да се молим, ако не победим у овој борби. У толико више, ако ову борбу нисам ни почео. 

Претпоставимо, дакле, да имам сав тај осећај и сав тај доживљај овакав. Ушао сам у борбу. Почињем да се рвем са Богом. Рвући се са Богом, осећам да ову борбу не водим својим песницама, не водим је својим рукама, ногама или било чим другим, него је водим својим умом. Водим је духом, како кажемо. Водим је  умственим (чулом).

          Оно што може да се сједини са Богом јесте мој дух. Међутим, наш дух – ''јер су они, каже, тело''[10] – наш дух постаје телесан у мом свакидашњем животу. Наш дух који има особину да се успиње, да се уздиже, да се узноси и да се сједињује са Светим Духом – када се и испуњава његова ипостас – тај мој дух се учи да живи у беди, да живи у нискости, у приземности. И чиме се бави? Бави се мојом вољом и њоме се напаја: занима га шта ћу јести, шта ћу написати у документу, како ћу превазићи проблем што хоће да изграде путеве на Светој Гори, како једно, како друго... И мој дух постаје документ, мој дух постаје пут, мој дух постаје воља, мој дух постаје било шта друго. Постаје тело (????)! Бива прогутан од стране мојих душевних сила и са Богом више не могу ништа да чиним! За мене је Бог недодирив, неопипљив.

          Дакле, требало би да се обради духовна снага, духовна природа мог бића, коју ми је подарио Бог, оно (=биће) би требало да проговори, требало би да се обраде духовна чула, звана ''умна чула''  [11], јер она могу да опипају Бога и особито оно што називамо ''умствено''. Ум  има особину да тежи ка Богу и, на неки начин, да је упућен на Бога – рекли бисмо, да разговара са Богом. Зато овде, ум (= умствени део душе) би требао да се апсолутно сједини са логичким, са логосом, како кажемо, да би читава духовна суштина  мога бића била окренута Богу, да би била упућена на Бога и усмеравана ка Богу. 

Тако, одмах имамо осећај дијалога, али не још дијалога, него вапаја, јер је, будући да се још увек борим, а нисам победио, Бог далеко. Ја сам овде, а Бог је горе на небу. Ја сам пропадив, а он је непропадив. Ја сам земља, а он је етар. Он је нешто небесно. Он је нешто другачије. Како ћу моћи, дакле, да се сјединим са њим, или да разговарам са њим? Не могу да га позовем, не могу! Зато вапим. Када не видим где си, излазим на балкон и зовем: ''Оче Теоктистеее!'' И, ако он буде негде тамо, одговориће ми, па ако га чујем почећемо да разговарамо. 

Још увек смо овде, у овом простору где не видимо Бога. Не чујемо Бога. Не схватамо Бога. Не познајемо Бога. У суштини ми живимо у крајњем незнању, у крајњем забораву. Нити се сећам Бога, нити га познајем. Зато му и стално вапим, да би могао да се сажали на мене, да ми одговори и када ми Бог одговори, тада ћу моћи да започнем дијалог. Тако почиње молитва! Сада имамо доживљаје које, како смо рекли, проживљавамо да бисмо се молили.

Међутим, јасно вам једа још увек нисмо почели да се молимо. Зато молитву, у њеном току, на њеном почетку, доживљавамо као што видите, као један крик из дубине душе. Молитву можемо да имамо на уснама, може да се изговара на глас. Може се одвијати у пределу уста, у ждрелу, грлу. Може да се одвија и унутар срца. Уместо да се покрећу гласне жице, трба да се покрећу струне срца и да оданде излази овај вапај духа. Све то није битно. Оно што је битно јесте да из дубине изнедримо једну молитву. Онај ко се бори разумеће ово, распознаће и видеће када говори устима, када срцем, када говори дух, јер још није време да срце проговори, треба, на крају крајева, дух да проговори у срцу.  Мало по мало постаје свестан овога, распознаје и учи. Као што и тебе препознајем када те више пута видим, тако и овде бива. Усне, дакле, могуда се померају, могу и да се не померају; оно што је  битно јесте да би требало да из дубине изађе један вапај, који ће као каква снажна експлозија, као земљотрес, да затресе небеса и на  крају да  примора Бога да одговори и да нам каже: ''Зашто вичеш мени?''[12]

Могу да стојим усправно, да бих тако показао своју тежњу, своје стремљење, своју агонију, своју приправност. Могу да клечим, да бих изразио своју пониженост (= смиреност) и недостојност. Могу да се прострем, да бих показао своју испразност и свој досадашњи промашај, да би се Бог још више и још брже сажалио на мене. Могу да шетам са бројаницом у руци, призивајући гласно или не, да бих превладао своју слабост, да бих савладао сан. Могу да радим, да бих развејао своју лењост. Могу да се пењем уз брдо и силазим и да носим камење, да бих победио болест свога тела; јер дух може да буде бодар, али тело наставља да носи своју бољку. Могу да будем у било ком положају и да се служим било којим начином; али, оно што треба да осетим у себи јесте то, да излази овај вапај из дубине, да би га Бог некада чуо. Много пута зовем: ''Оче Теоктистеее! ... оче Теоктисте! ...'' и после пет, десет, двадесет пута, може се десити да ме чује он, који се можда налази иза неке стене, или се у том тренутку моли, или пева, или поје и можда не чује мој глас.

Требало би да га пробудим, као што је урадио Апостол, који је отишао код Господа: ''Господе, ти спаваш?''[13] и каже му: ''Зар не видиш каква је бура овде?'' И устаје Христос, који није спавао, и каже му: ''Смири се'', и чим је рекао мору: ''Ућути, престани''[14], одмах је престала сва она узбурканост мора. Дакле, требало би – као када ти се чини да ће се кров срушити од мноштва гласова, или као када осећаш да ће ти се груди поцепати када из тебе излази страховит вапај – нешто тако да се деси у нашој молитви, да би нас чуо Бог. Он то хоће.

Али, не чује ли нас Бог и другачије, или зар Бог не зна шта нам је потребно? Наравно! Међутим, Бог то чини, с једне стране, да бисмо му ми изразили своју чежњу и да би то било нешто наше; а друго, да постанемо свесни своје нужде и своје наготе; и треће, да бисмо се научили да га тражимо. Јер, ако нам се Бог одмах да, пре но што учинимо све ово о чему говоримо, и пре него што доживимо – као што га лако задобијемо, тако ћемо га лако и одбацити, јер нећемо схватити његову вредност. Ако ти твој отац даје милионе, ти их бацаш по путу. Али, ако свој зној пролијеш, да би на крају, за сав свој рад, узео педесет драхми на дан, видећеш како ћеш тада штедети и осећаћеш шта значи новац. Нећеш да га расипаш олако. Управо тако - да не бисмо расули Бога у ветар, Бог хоће да га предходно осетимо кроз ову снажу агонију вапаја из дубине, који испуштамо из себе.

Тако, прво: молитву доживљавамо као борбу. Друго: као вапај из дубине који, као што смо раније казали, на разне начине излази. Међутим, сада када узнапредујемо и доживимо наше окретање ка Богу као вапај из дубине, тада ћемо се уверити да наш вапај, на крају, Бог не чује. Наш вапај треба да се претвори, да се преокрене у ћутање у атмосфери ћутања.

Бог је Бог мирујућих и ћутећих, и ово ћемо осетити тада, пошто завапимо Богу. Колико год причали о ћутању, нећемо разумети његов значај и смисао, ако не прођемо ове степенице редом, једну за другом. Зашто? Шта значи ово што сада зовемо ''ћутање'' ? Шта је то? Када вичеш, не чујеш другог; Треба да престанеш да би га чуо. Или када је галама око тебе, твој глас се меша са осталим гласовима, и не чује се и не разазнаје се. Требало би да престану са причом сви, да престанеш и ти, да би чуо другога. И ако они разговарају, прво ћеш им рећи ''с! с!'', па ћеш онда говорити, да би се разазнао твој глас. Овај доживљај и ову стварност доживећемо и у окретању наше душе ка Богу.

У свом напредовању, дакле, наша молитва – шта значи у свом напредовању – у свом изласку, када молитва почне да излази из нас, да би заиста постала један покрет ка Богу, видећемо да је она ''ћутање у ћутању'', у ћутању. Што ће рећи, апсолутно ћутање. Следствено томе, или треба да знам и да учим – а неопходно је да учим и да знам – да се молим у буци, јер је немогуће да постигнемо апсолутну тишину, или треба да тражим, и у сваком случају треба да тражим апсолутно ћутање  ради молитве, колико је могуће. Чак и цвркут птице и жубор реке или потока, који протиче поред нас, чак и дување ветра прекида ти молитву и претиче твоју реч која излази. Ако то не знаш, ништа не чиниш. Треба да научимо да се молимо и у апсолутном ћутању. Тога ради и ноћ има велики значај – ето разлога великог значаја ноћи! Молићу се и у буци, али ћу посебно тражити апсолутно ћутање, да бих могао да говорим Богу. Бог поготово одговара онима који ћуте (= тихују) на месту тихом. Дакле, у тишини ћутање.

Требало би, када вапим Богу, и да застанем. Дишући, удишем и издишем. Међутим, час, који могу и пазим и пратим – ако ћу пазити на њега – видећу да је управо онај средишњи тренута? (= међутренутак) прекида, заустављања у том међупериоду између удисаја и издисаја. Ако не научим да дишем добро, биће помућени и живот мој, и дисање моје, и моја молитва, и све. Требло би да знам да користим овај међупериод, ово пажљиво ослушкивање мога увета, и видећу да је то основно у молитви, а не моји сопствени гласови. Ако не будем звао, нећу научити ову тако просту и лаку ствар. Ако будем звао, тада ћу се уверити, да моја душа тако постаје слушалац, а слушани је Бог.

Видећу да је ово најважније: пажљивост мога увета у апсолутној тишини. Дакле, требало би да научим да ћутим, требало би да научим да слушам, требало би да научим да чекам, да очекујем глас Божији. Тада, у том ћутању, чућу откуцаје свог срца, откуцаје, не свог телесног срца, већ ћу осетити оног који оживотворава мој дух, моју ипостас, који није нико други до Дух Свети. Све нам се дарује Духом Светим.

Ако будем достигао у ћутање, тада ћу моћи да појмим ово лахорење и чућу лепршање крила Светог Духа и постаћу свестан близине Светог Духа и чезнућу за задобијањем  Духа и разумећу шта значи: ''Нисмо ни знали да има Дух Свети''. Схватићу да заиста толико година, и док сам био у свету, и сада када сам у манастиру, нисам научио шта значи Свети Дух: ''Нисмо ни чули ни знали да има Дух Свети''[15].

Ово говоримо, можда, у свом смирењу, то јест, у нашој ''смиреној'' причи, али ми то не поимамо, драги моји. Свето Писмо је такво да захтева да га сместимо,  да га уселимо у себе. Не  усељујемо га, не доживљавамо га, јер живимо један, чисто спољашњи живот. Сада, рецимо, говорим о Светој Тројици и кажем: ''Света Тројица је три личности, једна природа, ... и ово је и оно је ... Христос је имао две природе, али је једна ипостас, једна личност''. Шта ово значи? Ми не разумемо ништа више од онога што разумеју и остали световни људи. Зашто? Зато што, с једне стране, можемо да размишљамо о овоме, али га поимамо само у духу, Духом.

Потребно је откривење, као што се десило Јовану; и како лепо говори предање да се тамо распукла стена, док је Јован био у пећини, и одмах је дошло до оног пуцања, и оне три стене, које су га обновиле и учиниле да схвати тајну Свете Тројице, и одмах је писао о Светој Тројици, и уверио се Свети Јован. Прелепо предање! Требало би, драги моји, да се расцепи кров дахом Духа и да ја то видим да бих схватио. ''У почетку беше Логос (= Слово), и Логос беше у Бога, и Бог беше Логос''[16]. Хајде и некако да  схватиш, али колико више је потребно да све то доживиш и запишеш. Требало би да те Бог надахне. Ово значи да све то Бог удахњује.

Мало по мало долази осећај и развија се у нашој души, и Бог заузима простор у нашем бићу; и мешају се његови кораци и његов глас са нашим корацима и нашим гласом, и тада постајемо једно са Богом. Тада стичемо осећај постојања и осећамо шта значи присуство Светог Духа и почињемо да желимо да задобијемо Духа Светог, да бисмо некада могли да кажемо: ''Дођи и усели се у нас, Душе Свети, и очисти нас од сваке нечистоте'', јер је душа наша пуна нечистота. Оне испуњавају нашу душу и ми не можемо да учинимо ништа.

Када се ово деси, драги моји оци и браћо, дакле, када постанемо свесни близине Духа и неопходности његовог присуства – још нисмо стигли до задобијања Духа – тада видимо, и наше срце јаче куца. Јесте ли приметили како, када се обрадујемо, пошто нам кажу да долази тај и тај, кога смо чекали, или, долази тај и тај, кога се бојимо, срце брже куца? Такав унутрашњи духовни доживљај имамо. Осећамо ово мистично, у агонији очекивање, које се тако спољашње изражава, да бисмо га препознали, и именујемо га појмом куцања срца. Ово су духовни доживљаји и немогуће их је описати осим једино помоћу сенки телесних упоређивања и парабола.

Дакле, имамо мистичко чекање у агонији и ишчекивање. Када будемо примили овај доживљај мистичког чекања у агонији, тада ћемо узнапредовти и већ ћемо имати тихо умилење, оно што називамо: предукус доласка Духа и познање присуства Божијег.

Пазите да бисте схватили. Није лако, оци моји, да ово опипљивије објаснимо. Наше душе треба да затраже и десиће се оно што Господ каже: ''Тражите и даће вам се, куцајте и отвориће вам се''[17]. Ако ћете га звати, пронаћи ћете га. Оно што не схватамо схватићемо. Рећи ће нам сам Дух Свети. Нико не може да буде учитељ осим једино Христос: ''Научи нас како нам ваља да се молимо''[18]. Сваки учитељ је један сиромашни глас који нас само може довести дотле да кажемо: ''Ма, он не схвата ништа и ништа не зна, отићи ћу право Христу!'' Само тај смисао може да има свако ко нам говори о молитви. Сваки други је демагог, варалица; треба да учини да схватимо како не може ничему да нас научи, да бисмо казали: ''Душе, где си, већ једном, да ме ти научиш?''

Дакле, враћам се теми. Онда када схватим да тамо у близини дише Дух Свети, и да уместо што дише у близини, могу да га унесем у себе и да дође до поновног оживљавања мога бића, пресаздања мог живота, моје душе, тада почиње ово мистичко ишчекивање у агонији.

Када почне ово ишчекивање Духа, почињем да предокушам предзнаке његовог доласка. Јер знам, шта год будем затражио он ће ми дати, а пошто ће ми дати, одмах ћу рећи у себи да ја то већ имам. Нешто ме уверава у то. Већ имате све што тражите, каже; пре но што узмете већ сте примили[19].

Зато имам тихо умилење, имам тихи предокус дарова које ћу примити, и још, тихи предокус царства небеског. Зашто? Како се ове две ствари повезују? Јер, Бог је на небесима, а ја сам овде, и  сходно томе, умилење које ћу имати као увертиру, требало би  да је нека врста, рецимо, предувода у наручје царства небеског. То је допирање звукова и анђелских гласова, који постоје и чују се тамо горе. Оно што следи јесте да, мање – више, почињем да бивам свестан шта је рај и шта је царство небеско. Како ћу да се молим Богу, када је Бог тамо и нити га видим, нити га чујем? Требало би да сазнам где је и да знам шта је то у чему је Он.

Почињем, дакле, да имам неко предзнање тајни царства небеског. Шта је небо? Шта су  обитељи које тамо постоје? Шта је сунце правде? Шта су свети? Какви су свети? Како Христос обитава у светима? Како, мање – више, Света Тројица, али мање – више, зар не? – Ја сам још овде.- У даљини облаци некако почињу да се разилазе, и видим! Ено, Месеца, ово мора да су плејаде, оно би требало да је она звезда.

Сада почињем да их схватам и тако почиње да се загрева моја душа тајнама које, на неки начин, почињу да се откривају преда мном. И тада, тада, драги моји, почиње један, да тако кажемо, нови период мог духовног живота, у ћутању умилење, или умилење у ћутању; Ово је сада, дакле, нешто друго. Није то ћутање о коме смо раније говорили. Овде се већ ради о једном духовном ћутању. То је ћутање мог духа, претходило је ћутање мојих душевних сила, моје душе - а сада је ћутање мог духовног света, ћутање очију моје душе. То што седим тако јесте затварање да бих могао да га видим.

Пошто се сада већ налазим пред вратима неба, имам умилење, ужитак, топлину, и ћутим да бих чуо његов глас. Али сада, рекосмо, ћути мој дух, дух који ће повикати: ''Авва оче''[20]! Сада, дакле, ћутим и радујем се. Имам у себи неку топлину, чак и телесну. Имам предах, одмор и расположење за молитву, али не желим да се молим, желим да га чекам, Њега, Бога.

Када се ово деси, тада већ у овом духовном ћутању, почиње да надахњује Дух Свети. Дух Свети је тај који ме сада већ сједињује са Богом и који ме доводи у везу са енергијама и почињем, на неки начин, да бивам свестан. Тада ми Дух Свети, који је светлост, када улази у мене, открива дубине мога срца.

Прво је требало да, на неки начин, схватим шта је небо, да бих сада схватио шта сам ја. Прво је требало да се, на неки начин, дотакнем тајне Свете Тројице, и свакако тајне присуства Духа, да бих схватио ово што је толико моје.

Видите колико је далеко од нас наше срце! Колико је оно неприступачан предео! Све ми знамо; али шта има у нашем срцу, какво блато, какве страсти, каква квареж, какво црнило, то не знамо. Свако од нас мисли да је личност, да је свет! Како је он тобоже неко ко може да стане пред Бога, и да му каже: ''Боже мој, Боже мој, дао сам ти ово, посветио сам ти себе, учинио сам ти, показао сам ти...''

Шта сам урадио? Ништа нисмо схватили. Када се Дух приближи, драги моји, открива ми моје унутрашње црнило, мој грех, и почињем да имам самопознање. Видите да је проверавање себе, самокритичност једно дело ћутања. У ћутању очекујемо Духа Божијег. И долази Дух који ми као рефлектор осветљава срце, у часу док га чекам, Он ми осветљује срце. Јер, ту је препрека, овде је поприште. Ту ће се борити тело и дух, да би победио дух и да би се тело напојило. Дакле, Дух ми открива, и тада схватам две ствари.

Прво, да је поприште овде у срцу. Требало би да Бог ту дође да бисмо се приближили и упознали и заволели, да бисмо разговарали, и на крају се сјединили.

Друго, да је поприште ту, јер су ту препреке; и то - моје незнање и заборав; то што се чак ни не сећам Бога у свом животу. И када сам вапио и говорио: ''Боже мој, Боже мој'', у ствари нисам призивао Бога, већ сам се самим собом занимао, пошто сам желео да се ја молим - јер тако каже Јеванђеље, јер ми је тако рекао мој старац, јер је тако требало да чиним, јер сам имао ову или ону потребу и жељу. Био сам у незнању и забораву. Још не схватамо шта те две ствари значе. Оно што постоји у мени - незнање и заборав, засењује ми Бога, не сећам га се, и не знам га. Зашто? Зато што је сакривен мојим страстима. Раздвојили смо се! Закључан сам ван раја и још увек не могу да једем од дрвета живота, ни да се сјединим са њим, да бих поново задобио живот. ''У који дан будете јели, говори, од оног плода, умрећете.[21]'' И оставља човека ван раја. Зашто? Јер, у онај дан када поново буде јео од дрвета живота, поново ће живети. Рај је још увек затворен, јер је царство небеско у нама[22]. Оно што је затворено је овде, унутра. Затворено је херувимима. Којим херувимима? Мојим страстима затворено је моје срце. Ово хоће да каже.

Дакле, почињем да схватам шта значи страст и да сам острашћен. Почињем да схватам како не знам Бога. Почињем да схватам да Бог... шта! Шта је тај Бог? Онај о коме сам ја можда двадесет година проповедао са амвона, коме сам можда и вапио у Цркви: ''Боже, милостив ми буди''[23]. Можда сам уз бројаницу изговарао: ''Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног'', а да нисам знао ни ко је Господ Исус Христос, ни шта значи ''помилуј ме''. Тада, дакле, схватам шта значи царство небеско, шта значи срце, шта значи страст, шта значи то, да Бог уђе у нас и да је ту наше поље борбе.

Е, сада су ствари већ лоциране. Онда сам звао: ''Оче Теоктистеее!'', а сада долазим крај тебе: ''Дођи, дођи овамо'', говорим ти. Не могу да вичем, а ти да будеш доле, а ја горе. Уморићу се вичући. Цели свет ће нас Чути. Када некога волим желимо да нас двоје будемо насамо, да разговарамо просто, да будемо један поред другога. Дакле, желим да дође овде на моје поље. Овде је, драги моји, један од најбитнијих и најстрашнијих момената духовног живота. Да видимо хоћемо ли икада почети да се молимо Господу, да се молимо Богу. Ово је тренутак у ком ћемо доживети ону драму оног песника који је говорио: ''Одлази, Боже!'', па опет: ''Дођи, Боже мој''. Када му се Бог приближавао доживљавао га је као џелата и говорио би му: ''Одлази, џелату мој'', а када је Бог кретао да оде, говорио би му: ''Дођи, пријатељу мој''. Овде се ради о томе - да ли ћемо да прихватимо Бога, или ћемо га се одрећи.

Раније смо имали доживљај борбе. Сада и овде имаћемо моменат зближавања са Богом. Могуће је да и ми коначно кажемо ''одлази'', и затим да, непоправиво и дефинитивно кажемо: ''Тада је отишао он, мој последњи пријатељ''. Не постоји други пријатељ у нашем животу, не постоји ни једна друга нада за наш живот.

Ово је пресудан моменат. Зашто? Зато што је управо ово тренутак када ћемо прихватити, или одбити да прихватимо себе, јер откривамо једно ''ја'' толико прљаво, тако мрачно, тако подло, тако лукаво, да нас то стаје, кошта нас, јер није нам у интересу да га исповедимо а кријемо се иза свог егоизма, иза познавања себе, иза љубави нашег бића, која постоји у свакој души. То је и час када се буди моје ја и не желим  да оно призна да сам такав, грех!

Лепо је да стојим у Богу и говорим: ''Господе Исусе Христе, ти који си ми подарио своје знање, ти који си ме удостојио и учинио ме својим радником и монахом! Господе Исусе Христе...'' То је лако. Међутим, да станем у познању и кажем: ''Боже, милостив буди мени грешном'', колико пута могу ово да учиним? Ако то уопште и учиним! Зашто морам да сломим своје биће да би постало... Требало би, као када крцкалицом ломиш орах и - ''крак!'', смрска се, па купиш комадем, тако би требало да урадим са својим срцем, да бих касније извадио љуске и бацио ово  ђубре, и да бих открио да све што имам, све што јесам, све што сам волео, све за чим сам чезнуо, све што сам тражио до сада у својој молитви, да су све то трице, како каже Павле[24], и да сам позван да их се одрекнем. Да схватим да су то трице, да бих се испунио Богом.

Налазимо се дакле, један наспрам другог. Бог је још увек тамо, али почео сам да схватам колико је далеко од мене, и зато размишљам о томе, одмеравам, да ли би требало да прихватим и да се борим са њим. ''Ау! Шта је Он!'', рекао сам у почетку када ми се открило његово царство и када ми је засјала његова светлост! А сада имам своје црнило. Дакле, остаћу! Вреди!

Када прихватим да идем даље почеће тада то ћутеће усредсређивање на моје срце Духом, тада ћу, мало по мало, почети полако да осећам потребу да се сетим Бога и да га упознам. Напредујући за то време, ако превазиђем своју потешкоћу и не одрекнем се свог Бога зарад себе, већ, у труду и у зноју схватим шта значи оно нека се ''одрекне себе''[25] – ово говоримо сваког дана, али треба и да осетимо шта значи ''одрећи се себе'' – тада ће потећи прве сузе из наших очију – не оне сузе о којима говоре наши оци ''да лијемо сузе'', не те сузе,  то су сузе Духа – прве сузе нашег егоизма који почиње да пуца, прве сузе које откривају колико су сиромашне, које показују да немам ништа, јер ово сузе које теку из мојих очију јесу веома, веома људске.

Почиње да ме боли, почиње да удара нешто у мени и у болу плачем. У болу почињем поново да зовем: ''Боже мој, Боже мој!'' Тада говорим: ''Дођи Душе Свети, и очисти ме од мог греха. Царе Небесни, Утешитељу, Душе Истине, дођи да ме научиш у мом незнању, дођи и усели се у мене који сам тако лош, тако пун, и очисти ме од сваке нечистоте. Избаци све што постоји овде унутра да би могао да се настаниш''. Тада могу да кажем молитву Духа.

Када дођем довде, тада Бог, који је рад да одмах одговори на нашу молитву и који не губи ни трен, већ навире у наше срце. Рећи ћете ми: ''Зар после толиких мука''? То је ово што говоримо: ми, то што Бог касни, доживљавамо као нешто субјективно. Када се молимо, увек нам се чини да Бог касни. У суштини Бог не касни, не минут, него ни трен.

Сада почињем да иштем Дух Божији. Сада Дух одмах улази у моје срце. Долази Дух. Дух: дакле, шта значи ''Дух''? Ма, Дух је свуда присутан. Зар Дух раније није постојао? ''Пошаљеш Духа твог, и изграђују се''[26]. Али, када мало одвратиш своје лице, то јест Дух свој, своје присуство, одмах се све помрачује, све се упропашћује, нестаје, сатире. Пада у амбис непостојања.

Сада Дух почиње да објављује себе, да зове ''авва оче''[27], то јест, да нам открива своју истоветност са Оцем. Већ   дејствује Син у Светом Духу, који делује  у Цркви да би посведочио Оца. Можете сада да протумачите сва места Светога Писма која садрже ова деловања (= покрете) Свете Тројице, икономијске покрете Свете Тројице у нашем животу.

Дух Свети, дакле, почиње, да нам тајанствено открива Оца, своју истоветност  са Оцем, и већ имамо осећај сапостојећег и саобитавајућег  у нама Сина, долазећег Христа. И тада одмах имамо  један нови доживљај који нам је до сада био непознат. Који је ово доживљај? То је доживљај једне нове духовне агоније.

Када си у мраку и учини ти се као да улази нека сенка, и ти одмах чиниш овако и у страху се питаш шта је то. Када чујеш изненадну буку, смућујеш се и хоћеш да чујеш шта је то. Нешто попут тога. Чујеш глас Бога, имаш осећај његовог присуства, изненадиш се, пре свега, и у агонију се питаш: ''Шта ли је ово: Бог? Сатана? Страст? Пројекција мог егоизма? Шта?

Пошто сада идемо за духовним траговима, говорићу врло кратко, у грубим цртама, врло грубо, уопштено, да тако кажемо, не анализирајући ни један доживљај. До сада смо говорили о доживљајима које које наша душа има, да би могла да достигне до тога да може да се моли. Одавде па на даље, већ улазимо у молитву која иште Бога (= искатељну молитву). Још није почео дијалог, још није почело мољење, у суштини, није почело општење са Богом. После овога што ћемо сада рећи, долази до тог општења.

Тада, дакле, почиње агонија наше душе!

''Ко си ти? Шта си ти те чиниш да се плашим?''- Као да говори душа моја.

Говорим у грубим цртама.

Он се у почетку скрива од нас – као када се понекад играмо са неким па се сакријемо иза дрвета, затворимо му очи, па кажемо:

-        Погоди ко сам!

-        Ти си ... тај и тај!

-        Нисам, кажем ја.

-        Ти си ... тај и тај!

-        Не, нисам!

-        Ти си тај!

-        Да, ја сам, - отворим му очи и загрлим га.

Управо нешто попут овога живимо у нашој души, пренесено на ову нашу молитву. Дакле, ми смо у агонији и Бог се скрива од нас, као да се игра са нама. И опет вичем њему са још јачим куцањем срца:

-        Зашто се играш са мном? Ко си ти? Реци ми шта тражиш.

На шта ће нам Дух рећи:

-        Ти ме толико година зовеш, а сада ме питаш шта тражим овде!?

Почињем све више да схватам за чиме сам трагао, кога сам звао, шта сам тражио, за шта живим! Понекад кажемо: ''Ни не знамо за шта живимо.'' Ма, ми стварно не знамо за шта живимо, и ако нас томе Бог не научи, неможемо да схватимо.

-        Ко си ти? - питамо га затим.

-        Ја сам Бог!

Али, будући да смо овакви какви смо, још увек у страстима, сагињемо се, гледамо, трљамо очи да скинемо скраму, да би се очистиле, отварамо их, гледамо га нетремице, пажљиво. Тада нам се Он полако приближава. Ми се чистимо, али и Он чисти себе, уклања облаке, примрак. Чисти мој примрак, на неки начин га отвара, да би нам постао видљив.

Наша агонија сада постаје духовно наслада, не наговештај, већ наслада његовим присуством сада, његовом близином. Почињем да га осећам, да осећам да је то Он. Моје срце почиње да куца као да га познаје.

     -   Дакле, ти си мој Бог? 

          -  Ја сам, зар ме не познајеш? Ја који сам те родио, ја који сам те крстио, ја који сам те замонашио, ја који сам ти одговорио када си се молио; и ти који си ми говорио: ''Боже мој, Боже мој'', и ја сам ти помагао, а ти ме ниси препознавао, и, у ствари, ниси тражио мене. Ја који сам био сакривен иза твоје глади, иза твоје жеђи, иза твога сна, иза твог клечања, иза твојих успеха, иза твојих греха, иза свега!

          Моје срце се још више загрева и хоћу да га загрлим, али не могу. Треба Он мене да загрли. Ко сам ја? Ја сам одсуство Њега. Зовем! Тада већ почињем да га распознајем. Ово би требало да је мој Бог. Никада раније нисмо видели Бога. Ово је, немогуће да није! Он је неко ''не биће''  од свих бића. Он је Сушти! Једини и недостижни, и изван  сваког бића, он је искључиво Сушти. Осећам шта значи Сушти, Постојећи. Једини који постоји. Схватам да ништа од свега онога што је постојало не постоји, али постоји Он који не постоји као што постоје друге ствари, Он је Јединствен, дакле, Он - суштински Постојећи. Он је превечан, бескрајан, и ја већ заузимам место у његовом животу, у његовом бићу, у историји Бога.

          Од овога часа, када ћу се са Богом  коначно сјединити или не, јер опасност и даље постоји– прошла је страшна криза мог егоизма, сада прелазимо на духовно поље борбе – ипак опет постоји могућност да се одрекнем Бога, јер је на моје ја ударено, али оно још увек постоји у мени.

          По мало откривам Бога. Упознајем Бога. Он је Бог. Допада ми се Бог. Бог сада улази у мене. Како улази у мене? Тада схватам шта значи то да је Бог светлост, да је Христос ''Светлост од светлости'', и да је Дух Свети ''у светлости''. ''У Твојој светлости видећемо светлост''[28]. У светлости, духом видимо светлост, видимо Бога. Осећамо шта значи да је светлост Бог, светлост Отац, светлост Син, светлост Свети Дух, и одмах све оно што је било сенка светлости, што је у суштини непостојеће, осветљавано губи се пред нама. Не нестаје пред нама, већ се делатно губи. Постаје неделатно. Бива преплављено светлошћу, бива осветљено са свих страна.

          Сада смо пред другим озбиљним, пресудним моментом у коме нам прети опасност, јер сада видимо себе како смо са свих страна испуњени светлошћу, и видимо своје непостојање. Треба да заронимо у божанство да бисмо могли да живимо. Дакле, треба да постанемо свесни онога што каже Господ: ''Ако ко изгуби живот свој... наћи ће га.''[29] Ко умре живеће. Док, ко нађе живот свој изгубиће га. Тада, дакле, осећам своје непостојање, своју сопствену смрт.

Ако будем имао – овде је, оци и браћо моја, потребна љубав – љубави према Богу, осетићу у себи поигравање љубави и радости која ће говорити: ''Да, Боже мој!'' То ће бити прихватање Бога од моје душе. То ће бити '' да'' које ћу рећи Богу. Сада ћу већ сасвим свесно да кажем ''да''. До тада, ово су били дечији гласови. Сада када схватам да је моје ја нестало. Ево, сав Он, све је Бог. Ако му кажем да, добро је. Ако ли, пак, зажелим да, из неприступних предела, и дубоких слојева, из подсвесних предела, опет извучем себе - где постоји велика бојазан, да ли ће моје биће тада хтети да изрони, истог трена, дешава се оно што говори Симеон.[30] Бог опет нестаје и биће потребно да прођу године да бисмо опет повикали, и питање је да ли ћемо поново наћи Бога! Јер, овде је нашој свести јасно његово одсуство. Раније одрицање од њега, о коме смо говорили, када постајемо свесни нашег црнила, било је огрубљивање (= тврдоћа), које би нам удаљило Бога и бацило би нас у овоземаљски живот.

          Међутим, сада имамо нешто најдубље, најдуховније, зато и најстрашније. Овде је, да тако кажемо, наше последње искушење. Долази час, у којем ћемо као Господ казати: ''Нека ме мимоиђе чаша ова.''[31] Тада ћемо схватити да нестајемо, и шта значи умрети: '' Који се у Христа крстисмо, у смрт његову се крстисмо.''[32] Сапогребавамо се да бисмо саваскрсли, ''сапогребосмо се'' духом[33], Духа ради. Ако постајемо свесни своје смрти – а сада је питање да ли ћемо се сродити са овом смрћу – па ако нам цена буде скупа, остаћемо на речима: ''Ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова.'' Не одричемо се Бога, него се одричемо смрти. Нећемо да живимо заједно са Богом и наш Бог ће отићи, и вероватно ћемо остати ''као они који размишљају о себи и по себи'' , који мисле да стоје, да стојимо, који мисле да су стубови, који мисле да су духовни људи, а у ствари су поништени, будући да су ништа. Међутим, ако наше срце, наше хтење, ако наше биће каже ''да'', тада нам се Бог даље открива и почиње да чини пред нама – шта? Не да се игра, него да нам отвара себе. Не наше срце, него себе!

          Тада је ово осећање, ово искуство његовог присуства, толико снажно да од нас одгони заборав. Бог сада почиње да се врти око нас да бисмо га боље упознали, да бисмо га видели и научили се на њега. Почињемо да га упознајемо и почиње наше Богопознање. Познање Бога! Почињемо да сазнајемо божанске ствари не више споља, него већ изнутра, у срцу, јер је ушао Бог у наше срце. Тада се ова жеља још више распламсава и желимо да нам се Бог још више отвори. Тада наша душа сама говори: ''Просвети моју таму, просвети моју таму''.[34] Откри ми себе, откри ми себе.'' Али у овом часу Бог одлази из наше близине. Овога пута не одлази љут, не одгонимо га ми. Он сам одлази.

          Сада знамо пут. Научили смо како тражимо Бога и како Бог може да уђе у нас, али још се нисмо сјединили са Богом. Дакле, сада смо сазнали ко је Бог и могу већ... пошто те познајем да те позовем: ''Хеј, оче Теоктисте, дај ми оно, дођи молим те.'' Сада те познајем, разговарао сам са тобом, видео сам какав си и могу да те замолим за нешто када си ми потребан, а ти да долазиш, могу и замеником игумана да те учиним, да увек будеш крај мене и да те учиним ''Господом мојим и Богом мојим'', а ја да будем, не проигуман Божији, него његов сужањ! Пашћу му пред ноге, као што су пред Њим падали сви свети наше Цркве.

Одавде па на даље почиње молитва. Молитва може да се одвија унутра, у нама, када научим да тако уносим Христа у себе и да слободно разговарам са њим. Када научим да у себи  призивам Господа– ово је ранији ступањ молитве кроз Духа Светог. Не идемо на оне пучине, заустављамо се овде. Када ово учинимо, да завршим, желим да кажем нешто последње, - видећемо да у овој нашој борби, док смо још почетници, говоримо Богу. Сећате се онога што смо казали, након одређеног времена откривамо да је молитва вапај (= зов, крик)?

Рекао сам вам на почетку да имамо доживљај борбе, па у наставку, осећај вапаја из дубине, затим осећај близине Духа, у тишини ћутања, ишчекивања у агонији, затим тихог предокуса и умилења, у ћутању умилења и у наставку, имамо самопознање, тај пресудни моменат, откривење и познање мога срца и моменат када ћу примити или се одрећи Бога, рекао бих, на неки начин, моменат познања Духа.

Дакле, све ово је извесно јурење Бога, које се врши умом. Видим да је то један разговор. У почетку причамо Богу, и пошто су толике друге ствари препрека, поготово помисли наше, ум покушава да из мисли избаци све што има, да би он сам могао да узиђе до Бога, то јест, да повиче:'' Боже мој, Боже мој, Господе мој, Господе мој – Или, Или, Боже мој, Боже мој, лама савахтани, зашто си ме оставио (= напустио)''[35]. Осетио је да је он бачен овде на земљи, док је Бог упркос свему:'' Или, Или, Бог мој, Бог мој''. Боже мој, Боже мој. То је мој Бог! А ја сам бачен и мучим се у густој тами доле на земљи.

Дакле, мој ум се бори да одбаци и отера све друго, све што је лукаво и страно, јер све то постаје помисао, а помисао гуши ум  који узлази и жели да се успне ка Богу. Треба да отера све што је жеља, све оно што је воља, сваки предходни доживљај, ранија искуства страних ствари, да би коначно достигли у заборав прошлости, а не у заборав Бога, и то у тој мери да све постане страно, и да тако достигнемо у незнање свега - као да ништа не знамо. Да чујем ''отац Арсеније'', и да ми то''отац Арсеније'' ништа не говори. Шта је отац Арсеније? Он је мој брат. Када љубим, када се душа моја окрене према оцу Арсенију, како ће да уђе Бог? Ја њега волим, и отићи ћу да се молим, и молићу се за оца Арсенија, а не за себе. Исто и за моје здравље, исто и за моју науку, исто и за моје жеље, за моје радости, за моја достигнућа, за било шта друго. Ум се бори да све то одбаци.

Затим се, у међувремену, дешава нешто друго. Када почну да одлазе ове стране ствари, видим да ум прати оно што, било у себи, било на глас говорим Богу, и постајем свестан неког ко говори и мог ума који га прати. То је оно што говори апостол, да можемо да појемо и да се молимо у духу, али и у уму. Тада, некако у сенци осећамо, шта значи оно када се каже ''у духу''[36], и када дух изнутра може да тражи Бога, и да је он тај који тражи Бога. И схватам шта значи ум и да има везе са духом, али да је ипак нешто друго, да је једно својство, једна сила, и ум, умствена сила почиње да прати и тада помало видим да се мој ум сједињује не са овим што наилази, већ са оним што изговарамо, или имамо у мислима . Сједињује се, јер могу своју реч да изговорим устима, схватате, или  својим мислима, али може да буде и нешто дубоко усађено, нешто што је, рецимо, најунутрашње, и тада почињем да разликујем све ово; и мој ум учи да прати, а затим и да се сједињује са оним што имам у мислима, или што изговарам. Да се сједињује, и тако мој ум већ говори Богу, умствена сила, владарствена моја сила, како говоре оци Цркве.

Дакле, сада почињем да се молим Богу својом вољом. Зато је потребно да се сва вољна сила моје душе преокрене и да одгурне, овако да учини... свему осталом, да распрода, да истера, да би задржала само оно: ''Боже мој, Боже мој''. Да се ум сједини са поимањем или са призивом Божијим, да би затим могао да се сједини и са Богом.

У наставку, када узнапредујем, осећам да се мој ум у току молитве узноси, али ово се дешава када већ будем почео да се молим. Већ сам вам рекао да сада правим један груби осврт на све ово. Као када, рецимо, идемо у обилазак и ја вас водим кроз манастир, и подробно објашњавам. Показујем вам све што у њему има, па вам после укратко говорим о других двадесет манастира. Ово сада чинимо.

На крају, ум се у молитви узноси, осећате да се узноси, или у телу, или ван тела, не можемо да схватимо, и да сав узлази Богу. Осећам да се отима, то јест осећам да се извија, осећам да исходи, осећам да излази, да извире, да се уздиже, осећам да иде. Ето, то је молитва! Шта кажете?

Молитва - ка, зато се то и назива отимање[37], јер се изнутра отима и сада већ узлази ка Богу; Сада ум отргнут узлази Богу, све док се коначно не сједини са ''отмичарем'' Богом, да би сада у нама Бог постао отет, јер ће бити потребно да наш отети ум научи да живи заједно са Богом, с тим да ово не треба да се дешава изван, као што смо раније казали, него унутра.

Дивни су тренуци када је ''пре четрнаест година''[38] Павле видео како се његов ум узноси (= отима), најлепши су тренутци  када се ум светих узноси. Међутим, оно што је значајно јесте да се отмица дешава у мени, не отмица мог ума који је привучен Богом, него отимање Бога од стране мога ума, опет Божанском благодаћу, унутар мог срца.

У овом периоду човек је као пламен. Душа његова и његово усхођење постају огњени. Понекад, пак, и он сам постаје као пламен, и светао постаје простор у коме постоји, и веома често њега самог видимо као светлост. Он сам, у међувремену, види и сагледава светлост у овом божанском присуству. Управо ово је час мистичног сједињења са Богом. То је остварење, савршење молитве.

Молитва је стигла на свој циљ! Кренуо је бродић из нашег пристаништа и дошао је тамо где смо желели да стигнемо. До сада смо били на путу. Овде је последња станица наше молитве! Ово је отмица Бога, мојом вољом у Духу Светом, и у мом срцу. Сада се мој ум и дух сједињују са Богом, и сав постајем - бивам прогутан пламеном, том свеједућом светлошћу Божијом, безданом милости његове – као једна кап која се утопи у океану, и имам осећај свог мистичког сједињења са Богом, који је, како смо говорили у почетку,  био присутан кроз светотајински живот, а сада постао лично причастив, и ја сам постао учесник у његовом животу, и он учесник моје ипостаси, моје природе; у овом моменту Бог је постао једно са мном. Према томе, већ имам ово сједињење.

Моја природа и његова делатна природа сједињују се у једној личности. Не у личности Логоса Божијег, него у личности човека који се моли. Тако, оно што се у Христу збило, девственошћу Пресвете Богородице, то што су се сјединиле две природе и постала једна личност, једна ипостас Божанског Логоса, тако се ово сада дешава у мени кроз моју девствену душу, која се дан – ноћ пати, и коначно рађа ово, да би били '' једно тело''[39], да би били '' један дух''[40], јер постајемо један дух, постајемо један човек, не личност Логоса Божијег, него личност овог или оног светог који се моли.

Већ имамо светог човека који се сјединио са Богом и постао божански човек, постао је Бог и човек, постао је оно што је пророк надахнуто говорио:'' Када дође Дух Свети, настаниће се у нама и кроз њега ћемо постати синови његови и кћери његове.'' Тада ће он у нама излити реке, као што опет пророк говори:'' Реке ће потећи из њега''[41]. Тада ће Дух Свети почети да зове и да се моли и да дела из нас, уместо да деламо ми, и да живи Дух уместо да живимо ми. Ово је час, ово је већ тренутак када се обистинило пророштво Божије: да су ови богови, да ће постати богови:'' Ја рекох, богови сте''[42]. Зато нас је назвао боговима. Зато ми вапимо и молимо се да бисмо заиста могли да постанемо такви богови каквим нас Господ хоће.

Оци моји, мало тога смо данас казали, тако, као предувод о томе шта је молитва, како се молитва живи на њеном путу и где бисмо требали да стигнемо. Зашто нас је Бог позвао? Зато, да бисмо постали богови. Реците ми, дакле, молим вас, ако постигнемо било шта друго, а не постигнемо ово, ништа нисмо урадили! Наш манастир ће бити једно правно лице, али неће бити манастир, неће бити обитељ Божија, неће бити лечилиште душа, неће бити станиште Божије, неће бити залив који је примио Пресвету Тројицу, а ми ћемо бити сиромашна бића, која ће веслати, али ништа неће урадити и неће напредовати, него ћемо остати ту, привезани чвором тела који нас сједињује са земљом. Заиста смо призвани,  да будемо онакви као што говори.

Зато, кажем вам, реците ми шта добијамо ако то не задобијемо? Мислим, ништа! Уђимо у борбу са собом, са својим страстима, са својим подвигом, за бденије, за пост, за ма шта друго. Ожеднимо Бога, научимо нашу душу да се вежба, да би некад задобила крила. Можда нас, неким случајем, удостоји Господ, можда се сажали на нас и отвори и нама врата своје милости. Отвориће нам! Хајде да учинимо све што можемо, да бисмо некада стигли до оног првог, да се боримо у борби која је рвање са Богом, како смо говорили на почетку ове наше катихезе. Ова борба је за мене, ова борба је за вас. Када бих ја био богат, и ви бисте били богати. Пошто сам ја сиромашан, зато сте и ви сиромашни. Управо зато, хајде да сви заједно учинимо овај покушај.

Понављам оно чиме сам започео. Ништа нисмо урадили! Изиграли смо себе, Бога и цели свет, ако то не учинимо. Зато ћу, децо моја, да вас замолим да од сада па на даље имамо такве сусрете. Како ћемо се борити за Бога, не са Богом. За Бога, да бисмо дошли до њега. Почнимо да се молимо, почнимо да се уздржавамо, почнимо да мало трептимо за Богом, као што трепте наша телесна срца када угледају своје љубљене.

Молим вас и преклињем, приђите ми у исповедаоници, дођите у келију и са таквим жељама започнимо духовни ход и духовни подвиг, јер само ово чини монахе истинским монасима који су станишта Светог Духа, а не немонашки  монаси. Али, када ми приђете, да бисмо могли да разговарамо треба да постоји ова жеља и расположење, да оставимо све, када схватимо да су трице, да бисмо заволели Бога. Ако ћете долазити погружени у овоземаљске проблеме и обузети свакидашњицом и једноличношћу, ништа нећу моћи да вам учиним и да вам кажем, јер неће бити додирних тачки између оног што живите или што тражите и онога што говорите да због тога долазите. Ништа нећу моћи да вам кажем, нити да вам било како помогнем, ако ћете, када долазите, долазити због других ствари.

Када, на пример, будеш дошао да ме питаш:'' Какво правило да узмем, Старче, колико да се молим?'' – у тренутку када си растужен јер су те заборавили за трпезом, или су ти ставили мање хране, или си остао гладан, или су ти се ружно обратили, или зато што није било прихваћено оно што си предлагао, или зато што се није десило оно што си мислио, или зато што се није одморило твоје телашце, или зато што те боли стомак или глава, или зато што се код твоје куће нешто десило– шта да ти кажем о молитви? Тебе занима ово друго, а не то што питаш. Север и југ, исток и запад, земља и небо – додирна тачка не може да постоји.

Почнимо, децо моја, тако, да бисмо сви имали радост, зато што је наш манастир заиста лечилиште душа, а не одмаралиште тела где смо дошли да средимо и удесимо свој живот као што га уређују сви људи. Постанимо и ми огњени пламенови, као што су то његови служитељи (= литурзи), постанимо и ми пламен огњени, јер само пламен иде у вис, док тело иде у земљу. Сећате се чуда на Првом Васељенском Сабору (325), пламен је отишао у вис, а земља је остала доле.[43] Оставимо земљу доле, а ми постанимо пламенови, да бисмо узишли тамо где је Бог.

--------------------------------------------------------------------------------

[1] Јак. 4, 2.

[2] Јак. 4, 3.

[3] Рим. 4, 3

[4] Јак. 2, 14 - 26

[5] Мт. 25, 12 и Лк. 13, 25.

[6]  1Кор. 15, 50.

[7]  Јутрење на Божић, 3. катизма. в. Григорије Богослов, Беседа 38, На Богојављење 13,

 PG 36, 325C.

[8] Пост. 32, 24 – 30.

[9] 1.Рим. 15, 30.

[10] Пост. 6, 3.

[11] В. Јован Лествичник, Лествица 26, О расуђивању, PG 88, 1020AB: '' Ум, који је сав духован, поседује особито духовно(= умствено) чуло... њега(=чуло), које постоји у нама, не престајмо да тражимо...''  Диадох Фотички,, Подвижничко слово 1, Добротољубље, том 1: ''Љубав... присаједињује душу врлинама Божијим, умственим (=духовним) чулом Бога следећи''.

[12]  2 Мој. 14, 15.

[13]  Мт. 8, 24 – 25.

[14]  Мк. 4, 38 – 39.

[15]  Дап. 19, 2.

[16] Јн. 1, 1.

[17]  Мт. 7, 7 – Лк. 11, 9.

[18]  Лк. 11, 1.

[19]  Мк. 11, 24.

[20]  Гал. 4, 6.

[21]  1 Мој. 2, 17.

[22]  Лк. 17, 21.

[23]  Лк. 18, 13.

[24]  Фил. 3, 8.

[25]  Мт. 16, 24 – Мк. 8, 34.

[26]  Пс. 103, 30.

[27]  Гал. 4, 6.

[28]  Пс. 35, 10.

[29]  Мт. 16, 25.

[30]  В. Симеон Нови Богослов, Евхаристија 1, стих. 175 – 185, SC 113, стр. 320 и, Евхаристија 2,                                   стих. 140 – 195,  SC 113, стр. 340 – 346, Химна 48, стих. 102 и., SC 196, стр. 138.

[31]  Мт. 26, 39.

[32]  Рим. 6, 3.

[33]  Рим. 6, 4.

[34]  Филотеј Кокинос,  Беседа на Светог Григорија Паламу 18, Цамис, стр. 447, стих. 16 – 17.

[35]  Мк. 15, 34.

[36]  1Кор. 14, 15.

[37]  Јован Синаит, Лествица 28, О молитви, PG 88, 1132D: ''Савршенство молитве је отимање ка Господу''.

[38]  2Кор. 12,2.

[39]  1Мој. 2, 24.

[40]  1Кор. 6, 17.

[41]  Јоил 3, 1 – 2   Језек. 36, 27 – 28.

[42]  Пс. 81, 6.

[43]  Житије Светог Спиридона, Епископа Тримитундског, чудотворца, Велики Синаксар, том 12, Атина 1991, стр. 348 – 349.