NATO bombe nisu jedine koje su doprinele radijacijskom zagađenju Srbije. Povećano zračenje prisutno je 20-tak godina a istina o tome prikrivana je pod velom državne tajne - tvrdi za NT inženjer Dejan Dimov, bivši ekspert UN za energetiku i ekologiju, čovek koji se 35 godina suprotstavljao takozvanom nuklearnom lobiju, čiju su pipci, prema njegovim rečima, određene naučne institucije pod komandom bivšeg državnog vrha. Svi oni zajedno tajno su sprovodili nuklearni program koji su NATO i SAD utvrdili još 1976. godine.

– Moramo da se pomirimo sa činjenicom da je u SRJ 1999. godine izvršen eksperiment in vivo o čijim rezultatima zna samo agresor. Važno je reći da je eksplozija modernih raketa i municije, uz kombinaciju sa osiromašenim uranijumom, stvorila ogromna polja aerosola koja su se širila i po vertikali i po horizontali u atmosferi, koja je zagađena sve do stratosfere. Upravo zbog toga u javnosti ne sme biti dilema da li smo pod povećanim radijacijskim dejstvom. Nedopustivo je da i dalje iz instituta Vinča i još poneki vojnik u uniformi govore da nema povećane radioaktivnosti. To je laž i žalosno je da neko ko bi trebalo da kaže istinu po ko zna po koji put obmanjuje javnost iznoseći podatke koji ne odgovaraju stvarnosti.

Kako navodi Dimov, identičan slučaj obmane dogodio se i aprila 1986. godine posle katastrofe u Černobilu. Posledice te planetarne havarije identifikovale su sve evropske zemlje utvrđujući nivo zagađenja, stepen ozračenosti i moguće posledice. Samo je u Jugoslaviji bio tajac.

– Isti ti ljudi, na čelu sa rukovodstvom Instituta Boris Kidrič u Viniči, i onda su, kao i danas, ubeđivali javnost da nema povećane radijacije. Ta garnitura je napravila zločin prikrivajući istinu.

• Zašto mislite da neko prikriva istinu?

– Srbija nije zagađena samo uranijumskim bombama i černobilskom katastrofom. Setimo se avgustovske radijacije iz 1989. godine. Tada su u prirodi nađeni izotopi koji apsolutno ne mogu da budu u atmosferi kao što je, na primer, aktinijum 228, koji se dobija samo prilikom sagorevanja u reaktorima.

• Kako to objašnjavate?

– Povećana radijacija te 1989. godine posledica je spaljivanja nuklearnog otpada koji nije skladišten samo na skrovita mesta u Srbiji, već je ubacivan u tehnološke sisteme i spaljivan u termoelektrani Nikola Tesla u Obrenovcu, rudarsko-topioničarskom basenu Bor i svuda gde se to tajno moglo učiniti. I tada je zvanično saopšteno da nema radijacije, kao što se trenutno javnost od određenih grupa ubeđuje da u NATO eksperimentu nad srpskim narodom nema povećane radioaktivnosti. Ukoliko nova vlast ne stane tim lažima na put, onda će se definitivno ostvariti teza jednog broja jugoslovenskih stručnjaka, među kojima sam i ja - da je ovaj prostor gde živimo od svetskih moćnika određen ne samo za prljave tehnologije, već za skladištenje opasnog otpada.

• Od kada traje spaljivanje nuklearnog otpada na prostoru Srbije?

– Jako dugo. U Vinči se, recimo, i dan danas nalazi privremeno (i to 30 godina) visokoradioaktivni otpad u nezaštićenim bazenima. Beograđani i ne znaju da u vazdušnoj liniji na sedam kilometara od centra grada leži prava nuklearna bomba. Tamošnji stručnjaci vršili su probe sa osiromašenim uranijumom. Vršili su i probnu proizvodnju takvog uranijuma. To će tek da pokažu buduća istraživanja. Dobiće se odgovor i zašto je NATO od 46 pogona Zastave Kragujevac gađao samo šest i zbog čega je tamo danas povećan stepen radijacije.

• Koliko je nuklearnog otpada skladišteno u Vinči?

– U Vinči ima 42 kilograma obogaćenog uranijuma 235 koji služi za pravljenje atomske bombe. To zna tamošnje rukovodstvo, a znaju i stranci. Ali, svi ćute kako se to tamo stvorilo odakle im uzorci municije sa osiromašenim uranijumom. Moj odgovor je da su oni delić vojne mašinerije nuklearnog lobija.

• Da li su, kada govorimo o uranijumu, obavljena sva potrebna merenja kontaminiranog prostora?

– Smešno je govoriti o merenju stepena radijacije Gajgerovim brojačem. To se verovatno može samo pred TV kamerama. Zna se kakvi se specijalni aparati u svetu koriste u te svrhe, a mi te aparate nemamo.

• Smatrate li da je u bombardovanju i drugih ciljeva, pa i onih u Beogradu, korišćeno oružje sa osiromašenim uranijumom?

– Tehnologija opreme svakog napada se planira. Ne može jednim avionima da se tuče jug Srbije, pa da se onda izvrši pretovar, stavlja novo oružje i da se navlače košuljice od čokolade i bacaju na Beograd. To su iste bombe, ogromne razorne snage i ogromne prodorne moći. Mora već jednom da se prestane sa igrama i tačno kaže šta se desilo kako bismo mi koji ovde živimo znali kako da se organizujemo. Ovi prostori su od 1999. godine još više kontaminirani jer je otvoreno i pitanje posledica bombardovanja naših rafinerija i industrija. Priča o tome da je sve u redu čini da se i kao građanin i kao naučnik osećam bedno.

• Šta sadrži nuklearni program Zapada?

– Po tom svetskom nuklearnom programu Zapad je nameravao da u bivšoj Jugoslavlji napravi 23 reaktora od po 1.000 megavata. Pritisak tog lobija započeo je još 1975. godine i sve vreme od tada je njihov program sprovođen prvo po prostoru SFRJ, a onda i SRJ. I sve to vreme bio je pod oznakom "državna tajna". Malo ko zna da je 1977. godine Jugoslavija i zvanično ušla u taj program, za čiju je realizaciju do 2025. godine Zapad odredio vrtoglavu sumu od 250 milijardi dolara - tvrdi Dimov.