Dejan Dimov, čovek koji je godinama pokušavao da ukaže na svu pogubnost postojanja Instituta "Vinča" i posledica radioaktivnog zračenja na stanovništvo čije je izvorište upravo ovde, ovoga puta je nerado pristao na razgovor.

To što se javnost sada "bombarduje" podacima o spornih 42 kilograma visokoobogaćenog uranijuma ili pak postojanju 400 kilograma radioaktivnog otpada, moglo je biti tema pre više godina, primećuje ovaj stručnjak. U njegove tvrdnje ne treba sumnjati, ističu dobri poznavaoci ove osetljive oblasti jer je Dimov po prirodi svog posla niz godina bio na izvorištu "strogo čuvanih tajni". A o čemu je sada reč, naš sagovornik priča:

- Cela priča oko "Vinče", koja se vrti po medijima u ovom trenutku, ima izrazito političku pozadinu. Na kraju krajeva, samo postojanje iznetih količina visokoobogaćenog uranijuma dokaz je da "Vinča" i dalje u ovoj zemlji ima izuzetno privilegovan položaj koji joj pruža izvanredne mogućnosti za zloupotrebu. Sve što se za njene potrebe uvozi, izuzeto je iz redovne carinske i drugih obaveznih kontrola. Potpuni uvid u sve što se tamo nalazi ima samo manji broj ljudi, a i oni zbog straha ili, što je mnogo gore, lične koristi sve drže pod velom tajne. Sigurno je jedno: pošto nije uspela da napravi atomsku bombu, kako je prvobitno zamišljeno, a ne bavi se energijom sunca, vetra i drugim za čovečanstvo korisnim stvarima, preobratila se u svoju suprotnost i skladišti nuklearni otpad Evrope. I to na udaljenosti od samo sedam kilometara vazdušne linije od Beograda! Kakvi se sve aranžmani prave, može samo da se pretpostavi ali ne mogu da prihvatim činjenicu da običan svet o tome ništa ne zna.

Dimov se ne slaže ni sa mlakim intervencijama gradskih vlasti. Postavlja pitanje da li je dovoljno to što je, recimo, Spasoje Krunić, predsednik Gradske vlade, (doduše jedini) uputio direktoru "Vinče" povodom najnovijih događaja samo pismo.

- Institut "Vinča" nije savezna institucija već je registrovan kao i svaka druga privredna organizacija. S obzirom na to da se nalazi na teritoriji Beograda podleža gradskim vlastima. Primera radi, krivično se goni građanin za neovlašćeno posedovanje kutije metaka, što je u redu, a ne goni se grupa ljudi koja raspolaže smrtonosnim materijalom koji može da uništi ceo Beograd i još više. Shodno tome, zašto gospodin Krunić, ako je već preuzeo obavezu na sebe, nije tamo poslao inspekciju da tačno utvrdi o šemu se radi i ne samo da obavesti javnost, već i preuzme odgovarajuće mere. To bi trebalo da zanima i gradonačelnika. Zašto je sve tako kako jeste, mene ipak mnogo ne čudi znajući o kojim se sumama za skladištenje nuklearnog ali i svakog drugog otpada radi. Razvijeni svet ne želi prljavu tehnologiju i smestiće je daleko od svoje zemlje. Idealan teren su bivše jugoslovenske republike, a svetski moćnici su to isplanirali još pre nego što je krenulo sa raspadom zemlje. Zato sada imamo ne samo "Vinču" već i istočnu Srbiju. Zna se da se radioaktivni i drugi otpad skladišti u Aleksinačkim rudnicima, jamama Sokolskih planina istočne Srbije, Suve planine, u Kalni i svuda gde se mogla naći bilo kakva pećina. U Borskoj reci apsolutno nema života zbog petnaestogodišnje separacije urana. A na sprudovima Golupca predviđeno je da se zakopavaju čelična burad sa nuklearnim otpadom preko kojih će stalno prelaziti voda Dunava. I opet nikom ništa. Tvrdim da narod zna šta mu se u neposrednoj blizini događa, ali ćuti. Naravno ni to nije sve. Još je bivša Jugoslavija skladištila godišnje nuklearnog otpada u vrednosti od milijardu i 300 miliona dolara godišnje. Isto toliko i Rumunija a sve se saznalo iz Evropske zajednice nakon smrti Čaušeskua. Linija transporta bila je Dunav, neizgrađeni most kod Golupca, pa pravo u basen Bor gde se otpad mešao sa 140.000 tona koncentrata rudače za preradu bakra, takođe godišnje. Ovako oplemenjena rudača bakra sa izuzetno otrovnim arsenom i živom stiže i danas iz jednog zatvorenog španskog rudnika. Naravno, zatvorenog za preradu u Španiji - naglašava Dejan Dimov.

Nerazjašnjena misterija bistričkog tunela Otpad ipak ostao u Vinči? PRIBOJ - Godinama već tajanstveni tunel u Bistrici, između Priboja, Prijepolja i Nove Varoši, izaziva sumnje i strah među žiteljima Polimlja. Dobar deo ih je spreman da poveruje da se radi o skladištu nuklearnog otpada, dovodeći sve u vezu sa značajnim porastom kancerogenih oboljenja u ovom kraju i promenom biljnog i životinjskog sveta u području oko tunela. Iako je gradnja tunela prekunuta pre nekoliko godina, misterija oko njegove namene i eventualnog sadržaja još traje. Kada je početkom osamdesetih godina beogradski "Planum" započeo radove u brdu Bitovik u Bistrici, gradilište je opasano visokim zidom, a svi pokušaji tada da se sazna o čemu je reč nailazili su na zid ćutanja. Odmah su krenule i priče meštana. Taj tunel, dugačak nekoliko kilometara, zalazi duboko ispod Potpećkog jezera, pa veliki šleperi samo noću dovoze materijal na gradilište, a radnici tvrde da ne znaju šta se radi. Govorilo se da se "nekakvi metalni sanduci" slažu u betonske komore, a novu uznemirenost izazvalo je i nedavno pisanje ljubljanske "Mladine" da se "na području Sandžaka skladište otrovne materije". Iako su radovi pre tri godine iznenada prekinuti, objekat je i dalje zatvoren, a pristup strogo zabranjen, pa se priče o tajnovitosti i sumnjičenja nastavljaju. Čak je i obrazloženje da je reč o objektu rađenom na osnovu programa Savezne vlade za potrebe ratnih robnih rezervi, u prvom redu goriva, naišlo na sumnjičavost pa i otpor stanovnika Polimlja. Tada je rečeno da su radovi prekinuti zbog nedostatka novca i da se, po svemu sudeći, neće ni nastavljati, a da će se objekat ponuditi nekome ko bi u njemu mogao da razvije koristan posao. Od toga, međutim, za sada nema ništa, objekat (iako je prazan) polako propada mada poseduje i jednu mini centralu za napajanje kompleksa električnom energijom. Možda bi više svetla na ovaj problem mogla doneti nedavna izjava vodećih ljudi Instituta u Vinči da su tamo stacionirana dva privremena skladišta radioaktivnog otpada za celu zemlju, te da je jedino rešenje izgradnja moderne deponije. Reč je, naravno, o domaćem otpadu a za Bistricu se pričalo da skladišti uvezeni otpad. Jedan od vodećih stručnjaka za ovu oblast, Dejan Dimov, kaže da se ne postavlja pitanje da li je Srbija skladištila nuklearni otpad. "Srbija je to činila. Sa nuklearnim otpadom se uvek kalkuliše..." ZVONKO PRIJOVIĆ

Posledice na stanovništvo borske regije su zastrašujuće. Tamo, tvrdi naš sagovornik, apsolutno ne postoji čovek koji je bez nekog invaliditeta otišao u penziju. Gotovo da nema ni onih koji su odradili u celosti svoj radni vek. Razne vrste malformacija i pojava zloćudnih tumora priča su za sebe. U Institutu za onkologiju Srbije i Institutu za medicinu rada postoje podaci o malignim oboljenjima usled radijacije. Nedostupni su javnosti, tvrdi naš sagovornik iznoseći samo jedan frapantan detalj: zbog radijacije godišnje od malignih bolesti oboli 16.000 dece do dvanaest godina starosti. A podaci naravno postoje i za druge populacije.

Konačno je sada jasno, kaže Dejan Dimov, da je nakon obnarodovanja prostornog plana Srbije, istočna Srbija definitivno određena za skladištenje nuklearnog i drugog otpada. To je ta naša šansa za priliv inostranog kapitala.

Ulog je isuviše privlačan da bi se o stanovništvu, a pogotovu mladim naraštajima na ovaj način razmišljalo.

- Cena radioaktivnog otpada se kreće od sto pa do 1.600 dolara po kilogramu. U zavisnosti da li je reč o visokoobogaćenom, srenjem ili niskoobogaćenom nuklearnom otpadu. One koji kod nas o njegovom skladištenju odlučuju, ne zanima mnogo kuda će ih "ruže vetrova" razvejati. A oni nam se stalno kao bumerang vraćaju iz istočne Srbije. Niko se ne osvrće ni na činjenicu da je genetski potencijal ovog naroda u opadanju, što će se odraziti na decu koja se sada rađaju. Stoga me čudi da su studenti poklonili poverenje upravo dr Miroslavu Kopečniju direktoru Instituta "Vinča", čoveku koji najbolje zna šta se tamo sve događa. Ili ne znaju, ili su zavedeni - konstatuje Dimov.

Ovaj stručnjak postavlja pitanje zašto je prošle godine osnovana Savezna komisija za nuklearnu energiju, na čelu sa mr Nikolom Šainovićem, koju je odobrio dr Radoje Kontić, iako je 1989. godine donet Zakon protiv izgradnje nuklearnih elektrana. Zbog kršenja zakona javno je prozvao gospodina Kontića i tražio njegovu ostavku da mu se ne bi sudilo.

- Međutim, program se nastavlja. Program, koji nikada nije ni prekinut samo su se smenjivali akteri. Jasno je da program služi kao mamac stranim investitorima u ovu državu i vladu. Naglašavam ovo dvoje jer naroda nema nigde. Italijani su, recimo, spremni da ovde finansiraju deset termoelektrana. Za uzvrat, oslobodiće se otpada iz svoje zemlje. Pregovore o ovom zamašnom poslu vodi predsednik države! Ne treba zanemariti ni 6.500 tona nemačkog radioaktivnog otpada vrednog 5,5 milijardi dolara. Taj otpad čeka da ga neko preuzme jer je ugovor potpisan između Nemačke i Kine 1982. godine zbog nečega stopiran. Ovo što sada govorim apsolutno nije slučajno. S druge strane, skladištenje otpada do 2025. godine može doneti 5,5 milijardi dolara po jednoj nuklearnoj centrali čiji radni vek ističe. Takvih će u Evropi do tada biti 60, a to premašuje brojku od 300 milijardi dolara. I nadasve u ovom "grandioznom" poslu se računa na Srbiju. Prema tome, građanima na ovim prostorima određeno je da budu čuvari evropskog otpada. Bojim se da se Srbija sve više pretvara u smetlište Evrope. Skeptičan sam kad razmišljam o načinu na koji se ovaj proces može zaustaviti. Jer u njemu su najmoćniji iz svih struktura ove zemlje, kojima nije u interesu da se prava istina zna. Kada ovo govorim mislim da nema mnogo razlike među onima koji su na vlasti i pripadnika iz redova opozicije. Da zaštita čovekove sredine nije važna ni pripadnicima opozicije tamo gde su pobedili već pokazuju kroz lokalnu vlast - zaključuje Dejan Dimov.