„U ovom trenutku u našoj državi živi približno jedna milijarda i osamdeset miliona ljudi, a privatnih automobila ima 560 miliona. Ako čovek zauzima 0,2 kvadratna metra zemljišta, a vozilo približno 11 kvadratnih metara, onda postaje jasno da ljudi zapremaju ukupno 216 miliona kvadratnih metara naše zemlje, a vozila 6 milijardi i 160 miliona kvadratnih metara, dakle približno 28,5 puta više nego ljudska bića. Ako u ovom trenutku polovina tih vozila radi i sadžri u sebi, u proseku, po dvoje putnika, proporcija je više od 54 : 1 u korist kola.
Čim ova država bude pretvorena u neprekinutu betonsku ravan, i čim se ljudi budu ili vratili u mora iz kojih su došli, ili povukli u staništa ispod površine tla, ili emigrirali na druge planete, tehnološkoj revoluciji će možda biti dopušteno da se nastavi duž linija koje su joj statistikom određene kao smernice.“

Sibil K. Delfi, prof. emeritus, iz pristupne besede Državni nastavnički koledž Brouken Rok

Tata,

   othramao sam od škole do taksija, a od taksija do svemirskog uzletišta, da vidim ovdašnju izložbu Napolje Ratnog vazduhoplovstva. Tako su je nazvali. (O.K, hramao sam preuveličano. Ali time sam na sebe skrenuo dodatnu pažnju.) Moj utisak je bio, da su celu tu skalameriju namestili sa ciljem da zavedu mladiće i pošalju ih na petogodišnju službu gore. Ali, uspelo je. 'Oću i ja. Hoću da idem Napolje. Da l' misliš da će me primiti kad budem dovoljno star? Mislim, primiti za svemir a ne za neko kancelarijsko tupadžisanje. Da l' misliš?
   Ja mislim da hoće.
   Našao se tamo taj dam lite pukovnik (izvini zbog francuskog) koji je ugledao tog klinca kako se vuče unaokolo na štakama i pritiska nos na stakla izloga, pa je odlučio da preduzme kampanju podsvesne reklame. Super! Gurao me je kroz galeriju, pokazao mi sve šampione RV trijumfa, od Munbejsa do Masporta. Držao mi predavanje o Slavnoj Tradiciji Službe, pa marševskim korakom u projekcionu salu gde članovi službe, na traci, izvode čiste i zabavne igre, rveći se na G-nula „gde je veština sve a snaga ništa“, praveći skulpture od obojene vode u sred vazduha i uvežbavajući strojevu obuku na oklopu krstarice. O, radosti.
   Međutim, ozbiljno, želeo bih da budem prisutan kad krenu na Spoljašnjih Pet - i dalje, još napolje. Ne zbog njihovih reklama i navlačenja, i kobajagi „ogromnih viškova uz platu“, nego zato što mislim da neko sa senzibilitetom treba da učestvuje da bi na pravi način napisao hroniku tih događaja. Znaš, posmatrač sirove granice. Frensis Parkman. Meri Ostin, i u tom fazonu. I tako, odlučio sam, idem.
  Dečko iz Ratnog vazduhoplovstva, onaj sa čvarcima na ramenima, nije ni najmanje pokušavao da me patronizira, bogovima hvala. Stajali smo na balkonu, posmatrali brodove kako odleću, a on mi je rekao da odem i da stvarno tvrdo učim, pa ću možda jednog dana sa njima leteti i ja. Nisam se trudio da ga obavestim da nisam baš mentolac i da ću diplomu imati pre nego što budem dovoljno mator da sa njom išta učinim, čak i službi da se pridružim. Njegovima. Jednostavno sam gledao taj brod kako polazi i rekao: „Kroz deset godina gledaću ovo odozgo, ne odozdo.“ Onda mi je pripovedao o tome kako je njegova obuka bila naporna. Nisam ga pitao kako je moguće, onda, da njemu uvale takav vašljiv prašinarski zadatak. Sad kad razmislim o tome, i zadovoljan sam što nisam pitao, jer taj je više ličio na neki od njihovih oglasa nego na njihove stvarne ljude. Nadam se da ja nikad neću izgledati kao oglas.
   Hvala ti za parice i tople čarape i Mocartove gudačke kvartete, koje slušam evo baš sad. Hteo bih da uknjižim molbu da idućeg leta bude Luna a ne Evropa. Možda?... Moguće?... Eventualno?... aha - ako mogu da raznesem u paranparčad taj novi test koji spremaš za mene?... bilo kako bilo, molim te, razmisli o tome.

Tvoj sin, Pit