Beograđanka Sanja Šuljagić se vratila iz Japana

Doktor prava u kimonu

Postala je najmlađi doktor međunarodnog prava Jokohama univerziteta, ali i najlepša strankinja u Japanu pobedivši na izboru za "mis kimono" novembra prošle godine

Iz Japana je donela kimono i - titulu doktora međunarodnog prava.

I za jedno, i za drugo izborila se isključivo svojom pameću i lepotom.

Za diplomu doktora međunarodnog prava, naravno, i pre svega znanjem, za kimono - lepotom i ljupkošću. Titulu, najpre, magistra, zatim i doktora međunarodnog prava je stekla na Jokohama univerzitetu petogodišnjim danonoćnim radom, a kimono svetloplave boje, vredan desetak hiljada dolara, otprilike koliko u Japanu staje i džip "pajero", dobila je na međunarodnom takmičenju za "mis kimono" prošle godine, kao najljupkija i najlepša strankinja u Japanu.

To bi bile najbitnije činjenice u novinarskom tekstu o Sanji Šuljagić, najmlađem doktoru nauka Jokohama univerziteta, Jugoslovenki koja već dva puta odlaže povratak u Japan zbog ponovnog i neizbežnog zaljubljivanja u Beograd, najpre u jesen, a sada i zimu, pod snegom.

Sve ostalo nekome će ličiti na bajku.

"Mama, moram da idem!"

Sanjini roditelji majka Jelica i otac Rade doktor vojnih nauka, Sanjinu rečenicu: "Ja bih školovanje nastavila u Tokiju, u Japanu..." čuli su prvi put poslednjih dana 1992. godine. Sanja je te jeseni diplomirala na Katedri za japanski jezik i književnost Beogradskog univerziteta - čistom desetkom kod profesora Ljiljane Marković. Pre toga, sa odličnim uspehom, maturirala je na novinarskom smeru Dvanaeste beogradske gimnazije.

Dok gleda u fotografiju sa maturske večeri, na kojoj je sa razrednom Živkom Hratinković i njoj toliko dragim drugaricama i drugovima, tiho će: "Ponekad mi se čini da je sve ovo bilo juče, a ponekad, kao da je prošlo sto godina. A, bilo je pre jedanaest godina."

- Mama i tata su se iznenadili kada sam im rekla da ću školovanje, postdiplomske studije i magistraturu, nastaviti u Tokiju. Najpre, u stvari, nisu verovali da sam ozbiljna, a onda su... U stvari, ne. Tata nije pokušavao da me odgovori, a mama, kao i svaka mama, jeste. Svi njeni razlozi bili su majčinski.

Pred Sanjinim razlozima, njenim jasnim i pametnim objašnjenjima, popustila je i mama. Ništa joj čak nisu ni rekli.

- Ja i nisam baš potpuno nespremna krenula u Japan. Najpre, studirala sam japanski, znala ga relativno dobro, radila sam za diplomski rad najpoznatijeg japanskog književnika Jukijo Mišimu, njegov život i stvaralaštvo, dosta uspešno sam pisala o kontroverznom japanskom književnom kolosu, koji je 1971. godine izvršio harakiri. Za vreme studija prevodila sam za neke delegacije koje su dolazile u Beograd. Tako sam upoznala i Rijoći i Joko Takahaši, mladi bračni par. Joko je bila u Beogradu, čak je kao član te delegacije i stanovala u našem skromnom stanu na Banjici, dopisivale smo se, kad je otišla u Tokio, izrodilo se prijateljstvo. "Dođi kod mene, kad budeš htela", rekla mi je Joko, a ja sam to zapamtila - seća se Sanja. - Sve vreme sam se nadala da ću kao briljantan student (prosek studija 9,80) dobiti stipendiju Ćuo univerziteta iz Tokija koji je tada sarađivao sa Beogradskim univerzitetom. Došle su sankcije, stipendija nije dolazila u obzir, a ja sam tako žarko želela u Japan. Setila sam se poziva moje Joko.

I otišla je. U januaru 1993. godine. U Jugoslaviji je besneo rat, besnela je inflacija. U stanu na Banjici bilo je više izbeglica nego ukućana. Otac se spremao za penziju, majka, učiteljica, po preseljenju iz Splita, 1986. godine, nije našla posao u Beogradu, sestra Olivera je bila pred udajom.

- Jednom u vozu od mesta gde sam u Tokiju stanovala do mog fakulteta, takođe u Tokiju, ali na kraju grada, setila sam se oca. Platila sam kartu za voz, u paru onoliko koliko je tata u januaru 1993, kad sam krenula za Japan, primio penziju. Oko četiri nemačke marke. Možda sam i zato otišla u Japan. Možda sam i zato uspela, ne znam. Možda - priča Sanja.

Pomogao joj i Mocart

Odmah po dolasku u Japan, javila se svojoj prijateljici Joko Rijoći.

- Sanja - obradovala se Joko - znala sam da ćeš doći. Sve sam sredila, stanovaćeš u apartmanu.

- Njena mama gospođa Suzuki bila je divna. Kada sam joj objasnila da hoću uredno da platim, samo mi je odgovorila: "Platićeš kad ja kažem, i onoliko koliko ja kažem. "Plaćala sam veoma retko, tek simbolično, jer gospođa Suzuki bi me svakog prvog u mesecu, kad god sam se tome usprotivila, podsećala na naš dogovor. Dodala bi: "Uostalom, umesto da kupiš neku od ovih divnih haljina i cipela koje bi ti tako lepo stajale, ti meni, staroj ženi, nudiš novac. Pa, Sanja, to nije u redu?"

Joko Takahaši i njen suprug Riči pozajmili su Sanji, i to bez reči, za školovanje: 8.000 dolara za godinu dana. Univerzitet Jokohama, odsek međunarodnog prava.

- Nisam htela da magistriram japansku književnost i japanski. Mislila sam ovako. To ću, uz usavršavanje japanskog, uraditi sama, studiraću međunarodno pravo. Ali magistratura i upis na postdiplomske studije nisu mogli da uslede odmah po dolasku u Japan. Godinu dana sam imala pripremu na Ćuo univerzitetu. Jednu vrstu učenja jezika za praćenje nastave i dokazivanja, da kao stranac to uopšte zaslužujem - seća se Sanja.

Joko ju je tad povezala sa mnogim Japancima koji su, što zbog posla koji ih je vodio u Jugoslaviju, što iz znatiželje, hteli da nauče srpski. Davala im je časove i lepo zarađivala.

- Pored ostalog bila sam učiteljica srpskog i japanskom vojnom atašeu i njegovoj supruzi. Ali sam Japancima davala i časove engleskog. Mnogo mi je - osmehuje se Sanja - pomogao i moj Mocart. U Splitu, u muzičkoj školi "Josip Hatze", završila sam dve godine srednje muzičke, odsek klavir, i to mi je dobro došlo. Davala sam i časove klavira, a noću u jednom klubu evergrin muzike sam svirala. Tako sam se izdržavala i štedela za dve godine magistrature na Jokohama univerzitetu. Spavala sam tih prvih godina, tri do četiri sata dnevno. Jer, ne zaboravite, nastava mi je počinjala u devet ujutro, a do Univerziteta sam putovala dva sata vozom. Tokio je veliki grad, sa dvadeset pet miliona stanovnika.

Sanja sa ogromnom radošću pominje ime svog mentora i profesora, čoveka kome mnogo duguje, Kato Juza.

- Za mene je to bog na zemlji. Kakav je samo autoritet i u Japanu i u svetu! On je jedan od najvećih stručnjaka međunarodnog prava, a ja sam imala sreću da i magistriram i doktoriram pod njegovim budnim okom. Sarađivali smo pet godina, a meni se čini da je sve proteklo za jedan sat. Svaki minut razgovora sa njim pamtim.

Sanja magistrira 1996. godine na temu "Vesternizacija (pozapadnjavanje) Japana", sa najvišom ocenom.

- Počela sam od nasilnog otvaranja Japana po naređenju američkog admirala Perija 1853. godine,a završila sa međunarodnim američko-japanskim profitnim firmama. Sve sam obuhvatila i sve prokomentarisala, potkrepljujući to i međunarodnim propisima i zakonima; od japanske porodice do umeća sticanja i čuvanja profita i svakog jena na japanski način.

Piksi i Maki bogovi

Odmah prijavljuje i doktorat.

- Gde drugo - nastavlja Sanja - nego na mom Jokohama univerzitetu. Bila sam spremnija i odlučnija no ikad da uspem. Znala sam još tri godine mukotrpnog rada, ali sam rekla sebi: Sanja, do tridesete godine ćeš biti doktor međunarodnog prava Jokohama univerziteta!

Sve što je rekla uradila je.

- To je malo i tatina žica: upornost i rad. Uzela sam temu kojoj se tata obradovao: sukobi Japana u međunarodnim odnosima, od Kine do Amerike, zašto su ti ratovi izgubljeni ili dobijeni. Teška tema, a, opet, izazovna. Kao stvorena za doktorat. Ja sam u doktoratu posebno obradila mišljenja najuticajnijihi japanskih intelektualaca o tome, njihov stav o odnosima Japana sa svetom.

U to vreme, negde krajem 1996. godine, u Japan dolazi sve više naših sportista: fudbalera, odbojkaša, rukometaša... Televizijske stanice saznaju za Sanju i pozivaju je u studio da bude prevodilac.

- Joj, sećam se Svetskog prvenstva u odbojci, kada su zbog Vanje i Nikole Grbića Japanci listom navijali za Jugoslaviju. Telefon u stanu mi je stalno zvonio, zvali su me iz novina, sa radija i televizije: "Sanja, pomognite da dođemo do tih momaka. Pa oni su polubogovi"... "Vanja i Nikola su, neposredni kakvi zapravo i jesu, oduševili Japance. Razgovori sa njima reprizirani su po čitav dan, nekoliko nedelja zaredom. Na drugoj strani Japana Dragan Stojković Piksi u Nagoji i Nenad Maslovar u Fukoki na svoj način su oduševljavali Japance igranjem fudbala. Prevodila sam i za njih. Japanci ih zovu Pikši i Maki, i oni su superzvezde japanskog sporta. Ne, oni su sportski bogovi Japana. Sa ogromnim uspehom za svoje klubove igraju i Drobnjak i Željko Petrović, jugoslovenski reprezentativci u fudbalu. Ti divni momci nisu ni svesni koliko su mi pomogli. Ja sam bila njihov most sa štampom, za svoje prevode sam dobijala honorare, od toga živela i plaćala školarinu. Kada sam im jednom to i rekla, sećam se da je Neša Maslovar, doslovce rekao: "Sanja, pa mi smo naši, i treba da se pomažemo..." Eh, divna, predivna, duša balkanska... A da, rekao je, šaleći se i ovo: "Pa, doktorko, pomeni i nas nekad kad te novinari pitaju o tom tvom doktoratu."

Lepa, šarmantna i umiljata, uz to hrabra i samosvesna, Sanja, prateći i svoj ženski ton, početkom decembra prošle godine se prijavljuje na konkurs "Mis kimono" za izbor najlepše strankinje u Japanu. Nagrada je bila - kimono.

- I to ne običan, već vrlo vredan kimono. Mislila sam: gde ćeš, Sanja, sa svojih 166 santimetara, pored toliko lepih i zgodnih Australijanki, Nemica, Brazilki, Induskinja, bila je i jedna Irkinja, koja je meni bila najlepša. Ali ja sam pobedila. Japancima sam se obratila na besprekornom kejdo jeziku, ljubaznom, gejša-japanskom. Nasmešila sam se, poklonila, i sitnim opet gejša-korakom, povukla sa scene. Usledio je dug aplauz, a bilo je i uzvika: bravo, bravo...

Piše knjigu

Sanja je u Jugoslaviju došla 13. septembra, kao prevodilac čuvenog japanskog ratnog reportera Masaa Enda. Posle njegovih reportaža mnoge japanske dobrotvorne organizacije rešile su da pošalju veliku pomoć u Jugoslaviju.

- Vodila sam ga svuda gde sam ja htela. Pokazala sam mu ruševine u mom Beogradu, koji sam i sama posle šest godina videla. Na trenutle sam plakala i Endo je to video. Vodila sam ga u izbegličke kampove, snimljena je i Kuršumlija. Sve je, javili su mi prijatelji iz Japana, bilo potresno.

Sanja je u Japan trebalo da otputuje 18. septembra, kad se vratio i Masao Endo, zbog koga je i došla u Jugoslaviju. U televizijskoj stanici "Nipon telebi" za koju je reportaža i rađena, koja je platila put, pitali su: "A, gde je Sanja?". Endo je objasnio da se ponovo zaljubila u svoj Beograd i da zato nije došla. Mogla je da otputuje, ponovo, 20. oktobra, ali je opet za rođendan svog grada htela da bude tu. I sad će 7. januara, na Božić, izgleda morati da ode u Japan.

- Moraću, nema mi druge. U martu će meni i mojoj generaciji biti uručena doktorska diploma sa svim počastima koje uz to idu, a to ne smem da propustim - veli Sanja.

A onda, pravac Beograd.

- S firmom Krstić - šali se, i nastavlja o svojim planovima Sanja. - Imam ponudu tokijskog Kanda Gakuin univerziteta da američkim postdiplomcima predajem japansku umetnost i vesternizaciju Japana, predmete za koje su oni izuzetno zainteresovani. Ali, ne znam. Naravno da bih volela, kao i svaka žena, da se udam i rodim dečicu. Mislim da ću se tada, ipak, odlučiti za nekog muškarca odavde, fatalnih čak i za mnoge svetske žene. Za nekog kršnog, šarmantnog i dobrog Balkanca - saopštava jednu od svojih želja Sanja.

Na rastanku, kako reče, ne želeći da čitaoci pomisle kako ona ovde, u krugu porodice u Beogradu, baš samo sedi, Sanja je ispričala:

- Pišem knjigu koja će, verujem, zainteresovati i našu javnost, jer ću je izdati u Beogradu, na srpskom, a posle ko želi neka je prevodi. Tema je pozapadnjavanje Japana, i sve što je to Japanu donelo, ali i oduzelo. To je sadržaj, u najkraćem. Ogromnu pomoć i podršku imam u profesoru ruskog jezika i istoričaru Božidaru Jovoviću. Dakle, eto, ne lenčarim i ne zaljubljujem se jedino u moj Beograd.

Trpe NIKOLOVSKI