Sve što ste hteli da znate o japanskom jeziku,
a niste imali koga da pitate

Posmatrano iz našeg ugla japanski jezik je jedna jako čudna zverka... To je tačno ali kada se čovek malo dublje uputi u materiju svi ti mitovi o tamo nekom čudnom jeziku padaju u vodu. Za razliku od srpskog i sličnih jezika, japanksi nema padeže, rod, broj, lične zamenice (u "klasičnom" smislu)... Sve su to gramatičke kategorije koje mi jednostavno podrazumevamo i bez kojih ne možemo da zamislimo normalnu jezičku komunikaciju. Gramatika japanskog jezika je izuzetno jednostavna, postoje osnovni elementi u rečenici koji se međusobno kombinuju na veoma logičan način. To deluje kao igra sa Lego™ kockicama.

Fonetika takođe ne zadaje probleme prosečnom govorniku sa ovih prostora. Svi glasovi u japanskom postoje i u našem jeziku tako da praktično ako bi neki Japanac govorio dovoljno sporo svako bi mogao ćirilicom da zapisuje šta je on rekao, a da ne zna ni slovce japanskog :) Postoje neke sitnije razlike kao što su izgovor glasa Š, daleko je mekši nego u književnom srpskom (u pojedinim delovima Crne Gore ga izgovaraju tako umekšano). Glasovi R i L su dosta kontraverzni za sve one koji dolaze sa indoevropskog govornog područja. Naime, Japanci ne razlikuju ta dva glasa, oni ga izgovaraju kao srednju vrednost (to najviše podseća na R/L sasvim malog deteta ili osobe sa govornom manom koja ima problema da izgovori slovensko tvrdo R). I poslednja razlika, Japanci imaju glas koji je kod nas postojao u staroslovenskom, a koji se nije održao u savremenom srpskom, mada nama ne predstavlja nikakav problem da ga izgovorimo - D+Z -> DZ. Istina i u japanskom se izuzetno retko može čuti. Veoma bitna stvar za japanski jezik je da je on u slogovima, svakom suglasniku je pridodat po jedan vokal (tako da su raspoređeni u grupe po pet). Setite se bilo koje japanske reči i podelite je na slogove (SA-YO-NA-RA) i shvatićete o čemu pričam.

Kod pisma već nastaju problemi... Mi smo narod koji voli da se hvali svime i svačim, pitanje je šta od toga stoji ali jedno se mora priznati - našeg pisma nema nigde tako jednostavnog na celome svetu (neračunajući bivše jugoslovenske republike). Zbog toga je japansko pismo za nas veliki šok jer je ono ubedljivo najteže na svetu. Praktično, mali Japanci kreću da uče pisanje i čitanje sa 3 godine i taj proces traje maltene celog života. Ali ne dajte se obeshrabriti jer statistika pokazuje da procenat nepismenih osoba u Japanu ima tedenciju približavanja nuli :) Jeste, tamo nepismenost jednostavno nije opcija.

Japansko pismo se u stvari sastoji iz 3 pisma, koja se kombinuju (neretko u okviru jedne reči) ali je tačno određeno šta se piše kojim pismom.

1) KANJI /kanđi/ to su oni čudni znakovi koji su preuzeti iz kineskog pisma, njihova je uloga da nose značenje reči, oni su ujedno i najveći krivci za komplikovanost japanskog pisma
2) HIRAGANA - takozvano žensko pismo, ono daje gramatičke smernice (njime se npr obeležava subjekat u rečenici). Karakteri su dosta prostije dizajnirani od kanđia, imaju tendenciju zaobljivanja i može se reći da podsećaju na velika pisana slova u našem pismu. Volim u šali da je zovem japanskom ćirilicom jer svaki znak predstavlja po jedan slog i tako se čita, što neverovatno podseća na ono čuveno Vukovo pravilo :)
3) KATAKANA - muško pismo, koristi se najčešće za pisanje reči stranog porekla. Potpuno je ista kao i hiragana samo što se karakteri grafički razlikuju, imaju oštre linije (mogli bi da ih uporedimo po izgledu sa velikim štampanim slovima u nas). Iz očiglednih razloga ovo pismo volim da zovem japanska latinica :)
4) ROMAJI je uslovno rečeno 4. japansko pismo. Ono u stvari služi za zapisivanje japanskih reči engleskim alfabetom. Najčeće se koristi na početnim kursevima japanskog jezika i naravno za pisanje japanskih imena u svetu (KAWASAKI, HONDA, MITSUBISHI, TOYOTA)

Malo o istoriji pisma

Japanci su u davna vremena bili nepismeni kao i skoro svi narodi tog doba ali su imali sreće da žive blizu Kineza koji su u to vreme bili najveće baje u tom delu sveta. Kako su bili pod njihovim velikim kulturnim uticajem spontano je došlo i do preuzimanja kineskog pisma (to je bilo oko 200. gidine naše ere). Taj proces je trajao dosta dugo. Problem je bio u tome što se japanski i kineski jezik dosta razlikuju pa je bilo nemoguće direktno koristiti kineske karaktere za pisanje japanskog govora. Japanci su kreirali i neke sopstvene znakove koji su nastali pojednostavljivanjem postojećih kineskih karaktera da bi mogli da zapisuju one glasove koji nisu postojali u kineskom. Negde oko 10. veka dvorske dame su napravile svoju verziju pisma (hiragana). Kada je u 19. veku došlo do velikog otvaranja Japana prema svetu, a naročito prema anglo-saksonskoj kulturi u stručnim krugovima se javila ideja da zvanično japansko pismo bude latinica ali taj predlog nikada nije usvojen. Posle II Svetskog rata ministarstvo prosvete je donelo uredbu po kojoj svaki pismen čovek mora da zna hiraganu, katakanu i oko 2000 kanđia. Danas se japanski kanđi karakteri u velikoj meri podudaraju sa sadašnjim kineskim karakterima, kako po izgledu tako i po značenju, ali postoje i odstupanja jer su oni u Japan dolazili u različitim periodima i sa različitih područja Kine.
 Nekada se pisalo vertikalno (od gore-desno ka dole-levo) ali kada je krenulo otvaranje ka svetu i primena arapskih brojeva i matematičkih formula prešlo se na uobičajeni horizontalni način pisanja, da bi se danas stari način pisanja zadržao samo kod zvaničnih dokumenata, nekih knjiga i što je najinteresantnije u stripovima ^_^

Učenje pisma

Kana, tako se jednim imenom nazivaju hiragana i katakana, je u stvari fonetsko pismo, gde jedan karakter predstavlja jedan slog, osim N, koje jedino može da stoji samo. Oba pisma imaju oko 130 karaktera, s tim da katakana ima malo više jer ima karektere kojima se oponašaju glasovi iz stranih jezika koji ne postoje u Japanskom (npr V, Japanci imaju samo W). Oba pisma se uče vrlo rano, veliki broj dece ide u privatne škole gde uče čitanje i pisanje da bi im posle bilo lakše kada krenu u osnovnu školu.
 Pravo opismenjavanje kreće tek sa učenjem kanđia. To nije ni malo lak zadatak jer ne samo da ih ima užasno puno (nisam našao precizan podatak ali se njihov ukupan broj izražava u desetinama hiljada) već se svaki kanđi karakter može pročitati na nekoliko načina (neki i više od 10). Znači, od čoveka se ne zahteva samo da zna da nacrta karakter već i da može da ga pročita u svakoj situaciji. Postoji lista od oko 2000 kanđia koji se najčešće koriste u svakodnevnoj komunikaciji. Oko trećine od tog broja nauči se u osnovnoj (6 godina), a ostatak u srednjoj školi. Sa tim znanjem prosečan Japanac može da se koristi u svakodnevnim poslovima ali ne može npr da čita novine jer mora da zna još dodatnih kanđia. Na fakultetu se proces učenja nastavlja, s tim da se forsiraju kanđiji koji su vezani za oblast koja se izučava na datom fakultetu. Tako, visoko obrazovani ljudi znaju mnogo više karaktera od običnog sveta.
Ponekada se u literaturi za omladinu, u stripovima ili dečijim emisijama na TV-u iznad kanđia sitnijim fontom ispiše hiraganom čitanje tih karaktera. Sledeći put kada budete gledali Digimone obratite pažnju na tekst pesme koja ide na špici.

Kako to funkcioniše u praksi

  U principu samo treba zagrejati stolicu i naučiti dovoljan broj kanđia i nema problema. Takav način pisanja ima svoje prednosti jer kanđi karakter u sebi sadrži informaciju pa se tako može desiti da ako neko zna šta neki karakter znači, a ne zna da ga pročita i dalje može da primi informaciju (tipičan primer je kada neko ko zna japanski sa manje ili više uspeha uspeva da razume sadržaj nekog kineskog natpisa). Sa druge strane u modernom okruženju kanđiji i nisu najsrećnije rešenje. Oni su osmišljini za pisanje (crtanje) četkicom, tako da je savremenim sredstvima za pisanje malo teže povlačiti precizno sve te linije, jer svako slovo ima svoj tačno određen izgled, svaka linija određenu debljinu (oni ne znaju za pojam rukopisa) pa se smanjuje čitljivost karaktera pisanih na primer hemijskom olovkom koja je danas daleko najraširenije sredstvo za pisanje. A šta tek reći za štamparske mašine kod kojih je svaki karakter na posebnoj olovnoj kockici ili tek za pisaće mašine... Sa dolaskom kompjutera na scenu stono izdavaštvo je donekle olakšano ali je i dalje unos teksta japanskim pismom značajno komplikovaniji nego recimo ćirilicom. Postoji nekoliko modova za unos teksta preko tastature, a jedan od njih se svodi na to da se kuca romađiem (što podrazumeva da onaj koji kuca savršeno zna kako se svaka reč izgovara) i onda kompjuter to automatski pretvara u odgovarajuće karaktere u sva 3 pisma, a ako se desi da se nekoliko kanđia čita na isti način tekst-procesor konsultuje korisnika prilikom izbora odgovarajućeg karaktera. Standardom je određeno da kompjuteri prepoznaju samo 4096 kanđia.
Još jedan problem je jako izražen u savremenoj pisanoj komunikaciji. Kanđiji se koriste u pisanju reči koje su nastale do 19/20-og veka, reči koje su od tog vremena nastale u japanskom jeziku su mahom stranog porekla što znači da se pišu katakanom. Tako dolazimo do situacije da je pisanje na japanskom kako vreme prolazi sve komplikovanije, da jezik sve više podpada pod američki uticaj i izlazi van nekih tradicionalnih okvira. U poslednje vreme se javlja izraziti bunt protiv ovako komlikovanog i pre svega teškog za učenje i primenu pisma, naročito kod mlade generacije kojoj je engleski sve bliži i koja bi radije išla u noćni provod nego da pred spavanje vežba pisanje kanđia...

Razlike u odnosu na kineski

Japanski jezik ne pripada ni jednoj grupi jezika pa samim tim nema ama baš nikakve veze sa kineskim. Kineski jezik se sastoji iz 5 tonova koji nenaviknutom uhu više liče na neku pisku i šumove nego na ljudski govor, dok japanski nama (sa fonetske strane) zvuči daleko razumljivije, čak ako bi neki Japanac polako izgovarao proste rečenice svaki prosečan Srbin bi to mogao da ponovi. Sličnost između ova dva jezika zasniva se na geografskoj bliskosti i velikom kulturnom uticaju Kine kroz istoriju pa je veliki broj reči došao u japanski ali su naravno prethodno pretrpele "japansku obradu" da bi Japanci mogli da ih upotrebljavaju. Naravno velika povezanost dolazi i od pisma, u kome se masa kanđia čita na originalni kineski način tako da Japancima nisu nepoznati kineski termini, ali opet treba imati na umu da se u samoj Kini govori više dijalekata i da postoji velika fonetska razlika između japanskog i kineskog koja ometa komunikaciju.
 U pisanju novih reči Japanci koriste katakanu da bi fonetski zapisali tu reč, dok Kinezi izmisle novi slikovni karakter ili koriste kombinacije već postojećih karaktera. Zato ko je gledao Matrix na kineskom DVD-u naslov filma može da vidi na čistom kineskom (bez latiničnih slova).

Shin-en