Hiroo Onoda

 Živi dokaz da su Japanci imali Terminatora u svojim redovima daleko pre pojave čuvenog holivudskog filmskog hita. On je jednostavno dobio naređenje koga se držao sve dok nije dobio novo, nije nikome i ničemu dozvolio da ugrozi njegovu misiju pa makar to trajalo do kraja njegovog života.

 Rođen je u imućnoj porodici, dedovi su mu bili samuraji. Kao dete je bio toliko nestašan da mu je majka naredila da izvrši hari-kiri, kada je imao samo 6 godina, da bi spasio porodičnu čast, ali pošto je bio samo dete to baš i nije najbolje shvatio (da je bio nešto stariji svakako bi to prihvatio, kako je sam kasnije priznao). Pošto kao ni adolescent nije bio ništa bolji, roditelji su ga upisali u vojnu školu. Tamo se pokazao kao odličan pitomac.

 1945. godine, sada već kao poručnik, Onoda je bio treniran u specijalnim gerilskim jedinicama koje su imale za cilj da nastave borbu u džunglama na ostrvu Lubang na Filipinima. Dobio je na raspolaganju vojnike mahom iz pozadinske linije koji nisu bili baš najbolje pripremljeni za gerilsku borbu. Dosta ih je izginulo u američkim napadima ali je Hiroo uspeo da sačuva grupu od 40-ak ljudi duboko u šumi. Vremenom su primetili da su Amerikanci odustali od daljih napada, čak su i patrole prestale. Bilo im je čudno novonastalo stanje ali su i dalje nastavili sa svojim vojničkim dužnostima. Jednostavno nisu znali da je Japan kapitulirao i da je rat završen, oni su mislili da su se amreričke snage pregrupisale i otišle sa tog područja. Hiroo je podelio ljude na grupe od po 5 vojnika i svaka je grupica morala sama da se stara o sebi. Nisu imali hrane pa su napadali lokalno stanovništvo da bi se snabdeli osnovnim namirnicama. Tako su lokalne vlasti shvatile da se u džungli još uvek nalaze zaostale japanske snage. Amerikanci su počeli da bacaju letke na kojima je pisalo da je rat završen i pozivali su ih na predaju. Vojnici su delili Onadino mišljenje da je to samo američka propaganda i nisu se mnogo obazirali na te natpise ili su to makar govorili pred njim. Aprila '46. predao se 41 vojnik, tako da je Onoda ostao sa svojom grupicom od 3 verna saborca.

 Godine su prolazile... Grupica se sve više osipala, ne zbog nedostatka volje ili pada morala, već zbog loše vojničke sreće. Jedan se nekoliko puta gubio po planini da bi ga 1950. pronašle lokalne vlasti, drugi je poginuo 4 godine kasnije u obračunu sa grupom vojnika. Pritisak za predaju je bio sve jači. Organizovane su potrage u kojima su učestvovali bivši saborci kao i bliska rodbina i prijatelji ali to Onadu nije ni najmanje pokolebalo jer je on verovao da je to američki trik. Prihvatio je činjenicu da je sam Japan pod opsadom američke vojske ali nije prihvatao ni teoretsku mogućnost da je Car pristao na kapitulaciju. Duboko je verovao da postoje jake japanske snage koje se bore po Kini i bliskim teritorijama i da je samo pitanje vremena kada će pobediti agresora. 1972. prilikom upada u jedno selo policija je otvorila vatru i ubila poslednjeg Onodinog druga.

 Nesalomivog duha i čelične volje borbu je nastavio potpuno sam još 16 meseci ali nije više napadao lokalno stanovništvo, mahom se bavio izviđanjem. Jednog dana je spazio nekog čoveka koji živi blizu šume, bilo mu je nešto čudno u vezi njega. Shvatio je da je on Japanac. Posle nekoliko dana promatranja odlučio je da mu priđe. Posle višestrukih razgovora sa njim, Onoda je prvi put počeo da veruje u to da je rat završen ali je uporno ponavljao da ne može da se preda na svoju ruku već da mora dobiti zvanično naređenje od komande. Tako je i bilo. Marta 1974. godine Hiroo Onoda - poslednji mohikanac, zvanično se predao po naređenju japanske komande, 29 godina posle zvanične kapitulacije Japana i 15 godina pošto je zvanično bio proglašen mrtvim u svojoj zemlji.
 
Uz veliku medijsku pažnju prebačen je u Japanu gde je primljen kao heroj. Protiv njega nisu podignute nikakve optužbe. On je stvarno mislio da je sve vreme bio u ratu pa se u skladu sa tim i ponašao, on je samo izvršavao naređenje. Ne kaje se ni za šta što je uradio u tom periodu. Nije pomišljao ni jednog trenutka da se preda jer mu to jednostvano vojnička čast nije dozvoljavala. Po japanskoj tradiciji velika je sramota za vojnika da dospe živ u ruke neprijatelja tako da predaja jednostavno nije bila opcija.

 Neželeći da prihvati situaciju u kojoj se Japan nalazi pod torturom Amerike, Onoda odlučuje da emigrira i odlazi u Brazil gde i danas živi. Japan mu je uvek bio u srcu. Još uvek sarađuje sa japanskim organizacijama koje imaju za cilj oslobađanje Japana od američke dominacije i vraćanje tradicionalnih vrednosti.