Piter Skoven: Crna knjiga Amerike
Silovali devojčicu, zabave radi
| Za samo 26 godina, od 1975. do 11. septembra 2001, Amerika je imala više od 160 oružanih vojnih operacija. Činjenica da, u proseku svaka dva meseca SAD vode više od jedne oružane bitke van svojih granica razlog je zbog koga mnogi danas u svetu smatraju da je Amerika globalni siledžija i najmoćniji terorista, kaže Piter Skouen u “Crnoj knjizi Amerike“ (uskoro izlazi iz štampe u Narodnoj knjizi iz Beograda (011/8487035; 3226427) „SAD drži rekord na polju agresije, međunarodnog terorizma, masovnih ubijanja, mučenja, zloupotrebe hemijskog i biološkog oružja, narušavanja ljudskih prava...“ Razmere američkih zločina su tolike da je jedan analitičar izjavio da „Svakom američkom predsedniku od 1945. do danas treba suditi kao ratnom zločincu“, a jedan fizičar sa Masačusetsa da je „Američka zastava simbol terora i smrti, straha, destrukcije i ugnjetavanja“. Uprkos tome, kaže Skouen, većina Amerikanac još uvek ne dovodi u vezu američke zločine širom sveta sa događajem od 11. sptembra 2001. Feljton koji sledi donosi najzanimljivije stranice „Crne knjige o Americi“ kojima se opisuje strahote američkih intervencija, od bezrazložnog bacanja dve atomske bombe na Japan, do brojnih slučajeva u kojima su SAD „sponzorisale državne terorizme i podražavale ubilačke diktature“. |
Čalmers Džonson, stručnjak za Japan i Aziju, piše o primeru američkog imperijalizma na Okinavi, najjužnijem japanskom ostrvu. Još od kraja Drugog svetskog rata Okinava je američka vojna kolonija. Godine 1995, piše Džonson, na ostrvu su bile 42 američke baze, zauzimajući 20 procenata najplodnije zemlje. Tokom prvih posleratnih godina, većina obradivih površina prinudno je oduzeta od Okinavljana, koji tada nisu smatrani ni Japancima ni Amerikancima, te stoga nisu imali nikakva prava. Njihovo rodno ostrvo od tada je vraćeno japanskoj vladi, ali ga američka vojska i dalje zloupotrebljava na užasavajući način. Svakoga dana u periodu od 1972. do 1995. godine, američki vojnici (i muškarci i žene) bili su umešani u neki zločin, zaključak je studije objavljene u jednim japanskim novinama. Disproporcijalan broj (dva puta veći od prosečnog u svakoj drugoj bazi SAD) činili su seksualni napadi, poput senzacionalnog silovanja i premlaćivanja jedne 12-godišnje devojčice iz 1995. od strane trojice vojnika, „čisto zabave radi“. Američko vojno osoblje takođe je bilo umešano u mnogobrojne saobraćajne nesreće u kojima je nastradalo domaće stanovništvo (sve do 1995. službena vozila nisu čak morala ni da imaju tablice); letovi američkih aviona i praktične vežbe artiljerije doprinose nepodnošljivom stepenu buke koji guši svaku normalnu aktivnost i šteti okolini. U većini slučajeva, američki izvrišoci zločina nisu dostupni lokalnim sudovima jer vojna pravila sprečavaju njihovo hapšenje. Čak i kada je protiv njih podignuta optužnica, osumnjičeni se šalju nazad u SAD pre početka suđenja. Uz to, lokalna vlada Okinave obavezna je da se stara za oko 10.000 siročića američko-okinavskog porekla. I kao da to sve nije dovoljno, sporazumom iz 1978. god. Japan mora da pokriva 78 odsto troškova za boravak skoro 50.000 američkih vojnika na njegovoj teritoriji (u Japanu, pored Okinave, ima još osam baza SAD), sumu koja je, kaže Džonson, „2,2 puta veća od japanskog budžeta za Univerzitet i 2,1 put veća od novca koji Japan izdvaja za predškolske ustanove“. Ova suma, međutim, ne uključuje i milijardu dolara godišnje koje su Japanci, tokom poslednje decenije, potrošili na oružje i vojnu opremu napravljene u Americi.
Ljude Japana i, nepotrebno je reći, Okinave, duboko vređa ovo tiransko prisustvo Amerikanaca u njihovim životima, naročito od kada, okončanjem Hladnog rata, nema više potrebe da Sjedinjene države upravljaju satelitima odakle mogu da ostatak sveta zaštite od komunizma. Isto tako, Vijetnamski rat i njegov ishod u korist Severnog Vijetnama dokazao je da zapravo nikada nije ni postojao rizik od „domino efekta“ komunizma, koji bi prelazio iz zemlje u zemlju. Amerikanci tvrde da njihovo vojno prisustvo obezbeđuje „stabilnost“ regiona; Džonson opet dodaje da, kada je ekonomija pacifičkog oboda dospela u kolaps 1997, izazvala je nestabilnost širokog regiona uprkos dobro opremljenim trupama u Okinavi. Jedini razlog zbog koga su Amerikanci još uvek tamo, tvrdi autor, jeste zato što je to divno mesto da budete stacionirani ako ste pripadnik Oružanih snaga SAD (i muškarci i žene vojnici dobijaju velikodušne novčane nadoknade za životne troškove i pristup predivnim plažama) i da „potvrde ili uvećaju američku hegemoniju u ovoj regiji od presudnog značaja“.
|