Da li je bomba bila potrebna

Svake godine, kada se približi avgust, desetine hiljda Japanaca koji još trpe posledice atomskog zračenja od eksplozija nad gradovima Hirošimom i Nagasakijem 1945. godine, podnose teške trenutke. Oni i još nekoliko puta toliko njihovih rođaka i prijatelja moliće se 6. i 9. avgusta na ceremonijama u tim japanskim gradovima za duše onih koji su odmah poginuli u eksplozijama, ili umrli kasnije od posledica zračenja. Razmišljaće o svojoj sudbini, sudbini svojih milih i dragih, ali će svoja osećanja teško moći da podele sa bilo kim.

U Japanu se, naime, svake godine na svečan način obeležavaju godišnjice tragedija koje su zadesile Hirošimu i Nagasaki, gradova u kojima nije bilo većih vojnih jedinica, kontingenata ili fabrika, već su odabrani skoro nasumice da na njih prvi put u istoriji čovečanstva budu bačene atomske bombe, najstrašnije oružje koje je čovek ikada napravio. Ali, istovremeno, ni u jednom govoru zvaničnika, ni u jednom prigodnom napisu ili emisiji u medijima, neće se eksplicitno osuditi oni koji su te bombe bacili - Amerikanci. Specijalni odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama, prvo japanskim okupatorom, a kasnije glavnim vojnim saveznikom, drže japanske vlasti u posebnom obliku zavisnosti, pa se osude Amerikanaca izriču samo na manje primetnim skupovima levičara, ili organizacija koje se protive američkom uticaju na Japan.

Iako su u Japanu napisane hiljade i hiljade knjiga, napravljeno mnogo filmova i TV emisija o atomskim katastrofama, zvaničan stav, a time i širom rasprostranjeno mišljenje, u Japanu je da je za bacanje bombi na japanske gradove delom kriva japanska strana, koju su Amerikanci bombama strašne razorne moći primorali da potpišu kapitulaciju. Mnogo trezveniji američki kritičari, međutim, tvrde da bombe nisu bile neophodne i da je Japan već bio gotov za predaju, ali da su Amerikanci, koji su bombe već napravili, negde "morali" da ih isprobaju pre nego što rat bude završen, jer druge prilike da ih isprobaju na živim ljudima kasnije dugo ne bi mogli da dobiju. Nemačka je u maju već bila kapitulirala, pa su bombe koje su završavane u poslednjim mesecima rata, mogle jedino da budu isprobane u Japanu, nigde drugde.

U Japanu postoje organizacije "hibakušja" (japanska i internacionalana reč za čoveka koji je preživeo atomsku eksploziju) koje na sve načine pokušavaju da se sećanje na ovu nezamislivu tragediju sačuva, a da nevine žrtve nikada ne budu zaboravljene. Ta udruženja bore se između ostalog i za veću brigu o bolesnima, koji i posle više od pet decenija od tragedije osećaju posledice zračenja, a nekoliko hiljada njih svake godine tiho umre od bolesti koje su posredno izazvane uticajima eksplozija.

Jedna od preživelih, međutim, odlučila je da ove godine preduzme nešto što će mnogo šire rasprostrti razumevanje tragičnosti čitavog ovog slučaja i uticati da se shvate razmere zločina koji su učinili Amerikanci. Mijoko Macubara imala je samo 12 godina 6. avgusta 1945. kada je pala bomba na njen rodni grad Hirošimu. Otada, ona se leči od posledica eksplozije, provodi noći u košmarima, a glavna želja joj je oduvek bila da učini da više ljudi u Japanu i svetu sazna koliko je bilo strašno ono što je ona doživela i što i dan-danas doživljava.

Sa grupom volontera Mijoko Macubara (68) počela je da formira Internet sajt, na kome će se direktno, uz pomoć video-kamere, obratiti svim ljudima širom sveta i preneti im svoja osećanja o tragediji koju je doživela. Mijoko kamerom prikazuje mesta u Hirošimi na kojima je živela, na kojima ju je eksplozija zadesila, pokazuje preostale predmete svoje porodice, svojih drugova i drugarica, fotografije, čita dnevnike i dokumente, koji svi rečito govore o strašnom trenutku koji niko ko ga nije doživeo jednostavno ne može da zamisli - kaže ona.

Ekipa, koja ceo posao radi besplatno, već je pala u oči, pa je nedavno televizija En-Ejč-Kej prikazala i kratak program o njima. Grupa uglavnom mladih ljudi, specijalista različitih vrsta, svakodnevno radi više od deset časova, kako bi Internet sajt sa živim svedočenjem o tragediji Hirošime bio spreman do 6. avgusta ove godine.

Dragan Milenković