Kad priroda uzvrati

U Japanu, gde se godišnje u proseku desi oko 1500 potresa, dana 28. oktobra 1891. godine snažan zemljotres koji je pogodio pokrajine Mino i Ovari uništio je 197.000 kuća i uzrokovao smrt 7.300 ljudi. Znatno veće posledice izazvao je zemljotres intenziteta 7,9 ili 8,3 stepeni Rihterove skale, poznat kao Veliki Kanto zemljotres. Prvi udar u 11 sati i 58 minuta, 1. septembra 1923. godine, izazvao je u Tokiju delimično razaranje i požar, dok je drugi, jači, dovršio razaranje oštećenih zgrada. Požar je nastao tako što se u kućama od drveta i hartije prevrnulo stotine hiljada mangala. U velikoj luci Jokohami, koja je bila 17 km bliža epicentru, u jednom stovarištu nafte burad su se razlila u kanale a zatim je buknuo požar koji je zarobio stotinu ljudi. U Kokosuki se sručio visoki nasip, zatrpavši 200 učenika u vozu. U ovom zemljotresu srušeno je 1.290.000 kuća, 45.000 je izgorelo, a broj poginulih dostigao je cifru od 142.800 od čega je 50.000 stradalo od posledica požara koji se, budući da su zgrade bile od drveta i blizu jedna drugoj, širio velikom brzinom. Naime, u toku popodneva veliki broj požara izazvao je vatreni tornado, spaljujući žive ljude ili ih trujući produktima sagorevanja, pre svega ugljen-monoksidom. Na hiljade stanovnika Tokija spas od požara pokušalo je da nađe na mostovima reke Sumide. Međutim, varnice koje su padale sa njihovih zavežljaja izazvale su nove požare u kojima su izgoreli svi mostovi zajedno sa ljudima na njima. Jedino je ostao most Šin-Ohaši, i to zahvaljujući jednom policajcu koji je zabranio da na most stupe svi oni koji su nešto nosili sa sobom. Na taj način spaseno je oko 12.000 ljudskih života. Potres je pokrenuo cunami visine 12 m koji je u Atamiju u zalivu Sagami uništio 155 kuća i uzrokovao smrt 60 ljudi. Treba pri tom naglasiti da se Japan prostire na izuzetno nestabilnom tlu nedaleko od mesta gde se sučeljavaju dve tektonske ploče (platoa) pacifička (okeanska) i evroazijska (kontinentalna) čija interakcija (podvlačenje pacifičke pod evroazijsku) oslobađa ogromnu energiju.

Zemljotres 7,2 stepena Rihterove skale pogodio je u ranim jutarnjim satima 17. januara 1995. godine Kobe, peti po veličini grad u Japanu sa 1,5 milion stanovnika na velikom ostrvu Honšu. Epicentar zemljotresa koji je trajao 20 sekundi nalazio se ispod same luke Kobea (400 km jugozapadno od Tokija neposredno uz ostrvo Avođišima) a dejstvo potresa osetilo se u radijusu od 100 km zahvatajući tako i susedne gradove Osaku i Kjoto. Srušeno je i oštećeno više od 89.000 kuća , uglavnom starih i nedovoljno čvrstih, dok su one građene po propisima o antitrusnoj izgradnji donetim 1981. godine samo zaljuljane. Dugi vijadukt prevrnut je na bok a železnički koloseci izuvijani i isprepletani. Sve ovo bilo je praćeno požarima koji su izbijali iz razorenih gasnih instalacija. U zemljotresu je živote izgubilo 6.348 ljudi, dok je povređenih bilo oko 70.000, a onih bez krova nad glavom koji su utočište potražili u provizornim skloništima oko 290.000. Pod ruševinama su ostale uglavnom starije osobe, jer su one pretežno živele u starim trošnim kućama ili zbog toga što nisu mogle dovoljno brzo da reaguju i pobegnu na sigurno. Dodatni problem predstavljale su niske temperature koje su noću padale ispod 0 stepeni Celzijusa jer su mogućnosti grejanja bile minimalne. Materijalna šteta je od strane japanske vlade procenjena na 96 milijarde dolara. Najveći problem bio je nemoguć pristup zbog razorenih i zakrčenih komunikacija a prvih dana su osnovna prevozna sredstva bili bicikli. Pomoć su pružile mnoge organizovane snage (vojska, civilna zaštita), a do izražaja u saniranju posledica došla je tradicionalna samodisciplina Japanaca. Prodavnice su veoma brzo ispražnjene, pljačke nisu zabeležene pa su čak i pripadnici kriminalnog ganga Jamagući-gumi pohitali u pomoć deleći namirnice najugroženijima. Zbog straha da bi jedno oštećeno skladište petroleja moglo da eksplodira, iz jedne četvrti grada evakuisano je oko 50.000 stanovnika. Iz Kobea prema obližnjoj Osaki krenuo je pravi egzodus automobila. Gužva je bila tolika da je za savladavanje rastojanja od 30 kilometara bilo potrebno deset sati.