Smisao prave vere

Ove reci Hristove bivale su, kroz vekove, svakom coveku koji ih je cuo i njihov smisao ozbiljno shvatio, pobuda da svoj zivot na ovom svetu upravi zadobijanju neprolaznog Carstva Nebeskoga, zbog cega ih je Gospod i rekao. Primivsi hriscanstvo, srpski narod je kroz vekove, imao i siromasnih i bogatih, i prostih i ucenih koji su, ili u braku ili bezbracnosti, ovaj cilj dostizali i ostvarivali. Najpoznatiji su i najveci svakako Sveti Sava, otac nas duhovni, i otac mu po telu, Stefan Nemanja, Sveti Simeon. Sveti Sava koji je mlad napustio i vlast i bogatstvo i sve sto oni nude mladosti, zamonasio se i ceo svoj zivot posvetio Bogu, sluzenju, dobru svojih bliznjih, a time spasenju svoje duse. Otac njegov, pak, proveo je ceo svoj zivot kao veliki zupan, trudeci se takodje za dobro bliznjih, oko osiguranja slobode svoga naroda, da bi svoje poslednje dane i snage posvetio potpuno Bogu i zajedno sa sinom, monahom Savom, polozio temelje srpskog monastva na Svetoj Gori. Pre 800 godina na molbu obojice, vizantijski car Aleksije darova im rusevine manastira Hilendara da ga obnove "za primanje ljudi od srpskoga naroda", kako bi u zajednici sa monasima drugih pravoslavnih naroda, svoj zivot posvetili Bogu i svome spasenju, a time dobru sviju ljudi. Hilendar je, zaista, od vremena svojih osnivaca, kroz vekove svetlio verom i zivotom svojih monaha koji su pred duhovnim ocima imali cilj: Ne zadobijanje ma i celog prolaznog sveta, po cenu gubljenja duse; niti spasenju duse po cenu otkazivanja od ovog zivota na zemlji. Nego onako kako nas Sin Boziji upucuje i uci kad kaze: "Ne zivi covek o samom hlebu, no o svakoj reci koja izlazi iz usta Bozijih." (Mt. 4,4). On ne kaze: Ne zivi covek o hlebu, nego ne zivi covek samo o hlebu. Covek je telo i za zivot mu je potrebna telesna hrana. Ali covek nije samo telo, nego i dusa. Za dusu takodje treba hrana, a to je rec, nauka Bozija, istina o Bogu, o svetu, o nama samima, po kojoj saznajemo ko smo, zasto smo na ovom svetu, kakav je cilj naseg zivota, smisao teskoca i nevolja, smrti i zivota posle smrti. Taj isti smisao imaju i Hristove reci: "Podajte caru carevo, a Bozije Bogu" (Mt. 22,21). Kao i u prvom slucaju sto iz Hristovih reci izlazi zakljucak: Ni telu vise nego sto mu stvarno pripada, ni dusi manje nego sto njoj pripada. Tako i u ovome drugom: Biti bez bojazni da ce Bog traziti da damo Njemu sto pripada caru jer je On rekao "podajte caru carevo". Ali ne dopustiti ni strahu od cara da njemu damo ono sto pripada Bogu - ni caru vise od onog sto mu pripada, ni Bogu manje. Jos da podvucemo evandjelsku istinu, koju su kako sveti Hilendarci, tako i svi sveti u rodu nasem znali i sveto drzali, da Pravoslavlje nije, i ne moze biti, samo nauka koja se uci umom, o njoj govori i pise, nego nauka kojom se svakodnevno zivi i postupa. Takav je covek u ocima Hristovim mudar, jer sazida sebi kucu na kamenu. Ni vreme ni neprilike ne mogu je oboriti, nego ostaje vecno (Mt. 7,24). Sveti, pak, Grigorije Bogoslov tu istinu potvrdjuje recima: "Jednako je nesavrsena hriscanska teorija bez prakse, kao i praksa bez teorije." Zivotom svojim potvrdjuje je i Sveti Sava, a u svojoj Besedi o pravoj veri, porucuje i tadasnjim i sadasnjim Hilendarcima, svima nama danas i onima sto ce doci posle nas, da "niti koristi ispravnost zivota bez prave i prosvecene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje (vere) bez dobrih dela moze izvesti pred Gospoda. Nego treba imati oboje, da "savrsen bude covek Boziji", a ne da zbog nedostataka (jednoga) hramlje zivot nas. Jer kao sto rece Apostol: Vera je ona koja spasava kad kroz ljubav radi". (Sveti Sava, Spomenica, Beograd 1977, str. 159). Prema svemu tome, i danas, posle 800 godina trajanja manastira Hilendara, pozvani smo da sledimo zivotu i nauci njegovih osnivaca, koja je i nauka Sina Bozijega. Ko ima usi da cuje neka cuje !

PATRIJARH SRPSKI PAVLE