SAMOUBITSTVO

Smrtni greh prema Bogu, bliznjima i sebi

"Ne znate li da ste hram Boziji,
i da duh Boziji zivi u vama? "
(Kor. 3,16)

Smrt samoubitstvom je zasigurno najsurovija i najbeznadeznija smrt. Samoubicu osudjuje i cini ga neoprostivim nebesko carstvo, a zemaljski ljudski zakoni samoubitstva posmatraju kao jednu od najneprirodnijih, kobnih dusevno-poremecenih pojava. Prema tome, kako po Bozanskim tako i po ljudskim zakonima samoubitstvo se vidi kao veliki, neoprostivi greh. No, iako su u svim vremenima i u skoro svim religijama samoubitstva osudjivana ona su se uvek desavala, a i danas se ubrzano mnoze i kao kakva epidemija zahvataju sve drustvene slojeve. Zasto je to tako ? Zasto se samoubitstva desavaju i zasto je danas njihov broj veci ? Kao uzroci samoubitstva navode se razni razlozi: neizleciva bolest, gubitak imanja, tamnica, mucenje, izjalovljene nade itd, ali vecina slucajeva pokazuje da je glavni i osnovni razlog jedan: vezanost za materijalno, prolazno, tj. slabljenje i gubljenje vere u Boga i Njegovu promisao. Ruski filozof N. A. Berdjajev govoreci o ovoj temi kaze: "Samoubica je covek koji je izgubio veru. Za njega je Bog prestao da bude realna dobra sila koja upravlja zivotom. Samoubica je covek koji je izgubio svaku nadu da moze dobiti dobra zivota. On mrzi svoj nesrecni zivot." U dusi samoubice ne moze se naci ni jedna od tri hriscanske vrline, ni vera, ni nada, ni ljubav. Jer kad bi u samoubici bilo vere on bi morao da prihvati osnovnu biblijsku istinu da je Bog tvorac sveta i coveka, pa covek nije gospodar ne samo tudjeg , nego ni svog zivota: "Nijedan od nas ne zivi sebi i nijedan od nas ne umire sebi: ako zivimo, Gospodu zivimo, ako umiremo, Gospodu umiremo, Gospodnji smo !" (Rim. 14,7-9). Od Duha Svetog, Zivotodavca dobili smo zivot kao dragoceni dar da ga upotrebimo za postizanje cilja od Boga postavljenog, a to znaci da se usavrsavamo do mere uzrastanja i punoce Hristove: "Budite, dakle vi savrseni, kao sto je savrsen Otac vas nebeski !" (Mt. 5,48). Zato je oduzimanje zivota i tudjeg i svog, protiv volje Bozije - greh prema Bogu. U samoubici nema ni nade ni Boga, odnosno vere da Bog Stvoritelj sveta upravlja i promislja o njemu vodeci ga postavljenom cilju: "On nosi sve svojom recju." (Jevr. 1,3). Zato hriscanin ma sta ga snaslo u zivotu nista ne smatra da je nastalo slucajno, slepom sudbinom, nego da se sve desava po Njegovoj volji i Njegovom dopustanju, pa i iskusenje lakse prihvata. A i Sveto Pismo svedoci da Bog nece dati da iskusenja budu iznad nasih snaga: "Ali Bog je veran, koji vas nece pustiti da budete iskusavani vecma nego sto mozete, nego ce uciniti s kusanjem i izlaz, da bi ga mogli podneti." (1. Kor. 10,13). Ni treca hriscanska vrlina - ljubav ne moze se naci u dusi samoubice. On je egocentrik koji misli samo na sebe, a ne na bliznje pa ih samoubistvom ostavlja nezbrinutim i ucveljenim - cini greh prema njima. No samoubica u svom slepom egoizmu i ne vidi da na sebe navlaci najveci greh - greh prema sebi, jer samoubistvom ubija svoj zivot koji je pre svega Boziji dar a nama je poveren na cuvanje za vecnost, za vaskrsenje, za zivot ne za smrt, ne za privremeno, nego za zivot za vecnost. Dakle, sustina greha samoubitstva je u tome sto covek vezujuci se za prolazna dobra ovog sveta gubi veru u promisao Boziji, u Carstvo Nebesko, u krajnjem smislu veru u Jedinoga Boga. Kao zamenu za izgubljenu veru covek u prvom trenutku strasno prihvata sva zemaljska dobra i ponasa se u skladu sa krilaticom: "Sve je dozvoljeno !" Medjutim, ubrzo biva razocaran i u njemu se utvrdjuje misao o besmislenosti zivota, da bi se najzad kao i kod Jude, po recima prof. dr. Justina Popovica "bogoubitstvo zavrsilo samoubitstvom". Ne zeleti saradnju sa Bogom, ne prihvatati Volju Njegovu, odnosno svesno odbijati Njegovu ljubav ocinsku jeste samoubitstvo odnosno duhovno samoubitstvo. Fizicka smrt je posledica bogoubitstva, stvarana u dusama bogootpadnika. Time se samoubica odvaja od Crkve i njene blagodatne pomoci, od zaupokojenih molitava i pomena: "Jer kome Bog nije otac tome Crkva nije mati". Naime Pravoslavna Hriscanska Crkva osudjuje i ne sahranjuje crkvenim opelom samoubice, niti cini za njih javne pomene. Iako posebna pravila za ovakav stav nisu ni potrebna, jer Jevandjelje i duh Hriscanske Crkve i crkvena svest osudjuje samoubice i gnusa ih se kao buntovnike protiv Boga, zakona i pravde ipak u svom zakonopravilniku pri Velikom Trebniku 178 pravilo kaze: "Ako covek ubije sam sebe, ne treba vrsiti opelo (prinos i molitvu) nad njim, osim ako nije pri sebi (umno poremecen)." Dalje, u produzetku kaze se da se ovo pravilo oslanja na ucenje Sv. Timotija patrijarha Aleksandrijskog iz 4. veka, po kome klirik mora podrobno da ispita da li je samoubica zaista bio van sebe kad je to ucinio, a ne zbog obesti, nanesene mu uvrede ili neke nevolje, jer samo u slucajevima dusevnih bolesti uz dozvolu episkopa moze se izvrsiti opelo na najskromniji nacin. Prema nekim savremenim ispitivanjima nauke, psihologije i psihoterapije, kaze se da se vecina samoubistava izvrsuje u punoj umnoj svesti. Dublja i svestranija istrazivanja u ovoj oblasti tacnije se odredjuju prema ovom problemu. Tacnije je da to stanje nije isto sto i duhovno zdravlje. Biti svestan necega, narocito osecati se povredjenim, izneverenim, beznadeznim, ostavljenim, prevarenim jeste upravo nezdravo stanje svesti. Biti duhovno zdrav, kratko receno znaci: imati veru, nadu i ljubav prema Bogu. Veru i Nadu u Boga, a Ljubav prema Bogu, ljudima i svetu koji je Bog stvorio. Sve probleme i poremecaje treba da prihvatamo samo kao dopustanje Bozije, ocinsku ljubav Njegovu, radi popravke naseg duhovnog i moralnoga stanja. U tom slucaju i ono sto vidimo kao kaznu Njegovu, gledamo kao sredstvo za popravku, ne cilj - kazna radi kazne. Jer Bog nas je Bog ljubavi a ne surovi i hladni sudija. ("Jer Bog koga kara toga i ljubi ... jer Bog je jako zavoleo svet ... On brine o svakoj stvari ..."). Pored ovakvog dusevnog stanja ljudi, postoje i oni koje zovemo dusevnim bolesnicima, poremecenih razumom, skoro nesvesnih svoga postojanja. Zasto Bog i medju njima dopusta samoubitstva ? Svakako ne slucajno. Uslovno treba reci da je stanje njihove svesti bas posledica ranijeg nezdravog zivota ili takvog odnosa njegovih predaka. Ali sa druge strane vecina takvih na ovome svetu ipak podnose neprijatnosti svoga zivota, njih cuva Bozija blagodat, a sami i ne znaju da se cuvaju. Od kuda to ? Upravo otuda sto su u njima od ranije bile ukorenjene neke dobre misli i osecanja i dobra dela zbog cega ih ne ostavlja sasvim blagodat Njegova. A blagodat Bozija odstupa od onih koji su u svom ranijem razumnom zivotu svesno odbijali blagodat Boziju, a to su i najtezi dusevni bolesnici. Svi poremecaji fizickog, dusevnog i duhovnog zdravlja su posledica odbijanja blagodati Bozije. Po ucenju Pravoslavne Crkve nema coveka na zemlji koji bi ziveo makar i jedan dan, a da ne bio gresan. Otuda je jasno koliki je znacaj Sv. Tajne pokajanja koju je sam Spasitelj ustanovio radi oprostaja grehova ucinjenih posle krstenja. Ustanovio ju je posle svog vaskrsenja kada je rekao svojim ucenicima: "Primite Duha Svetoga ! Kojima oprostite grehe, oprosteni su im; kojima zadrzite, zadrzani su im" (Jn. 20,22-23). Zato je pokajanje lek za svaki greh, najpre lek od duhovne smrti. Nema greha kojeg se covek ne moze osloboditi iskrenim pokajanjem, pa makar bilo to i najsurovije ubistvo. Jedino samoubitstvo onemogucava coveku pokajanje, obracanje Bogu za oprostaj i ispravku zivota. Zato je i samoubitstvo i u ovom pogledu veci greh od ubitstva. U grehu samoubitstva, smrt koja onemogucava pokajanje, biva - desava se se istovremeno sa grehom, smrt i greh se ovde poklapaju. Time upravo samoubica sebe lisava blagodatne pomoci Crkve, jer je njoj naredjeno da se moli samo za one koji umru u pokajanju. Ovakav odnos Crkve prema samoubitstvu vodi poreklo jos iz apostolskih vremena i sadrzan je u recima Sv. Ap. Jovana: "Ako ko vidi brata svojega gde gresi greh ne k'smrti, nek se moli i dace mu (Gospod) zivot onima koji grese ne k'smrti. Ima greh k smrti: za taj ne govorim da se moli" (Jov. 1,5,16). Naime "greh ne k'smrti" je svaki greh za koji se covek kaje, a "grek k'smrti" je svaki nepokajani greh u kome covek ostaje svesno, dobrovoljno i uporno. Samoubitstvo je upravo greh k'smrti u kome samoubica ostaje vecito, jer posle smrti nema vise mogucnosti da se pokaje. Apostol dalje govori da se za greh k smrti ne moli, jer u takav greh covek postepeno ulazi svim bicem i dovodi sebe u bezizlazno stanje, svojom poremecenom svescu i bolesnom voljom i ostaje zasluzeno u njemu. Bog takvom coveku niti zeli, niti hoce da nametne pokajanje. Naime Bog Ljubav koji ljubavlju zivi i postoji i koji je iz ljubavi stvorio coveka sa blagolikom slobodom i ne moze da mu nametne na silu volju svoju, svoje Evandjelje, svoje spasenje i svoje Carstvo, jer to nije u prirodi ljubavi. Ljubav za takvog nije ljubav vec mora. Sused njegove duse ispunjen je grehom te i tu nema mesta za ljubav. Ne bezi Bog od coveka vec obrnuto. Ako bi Bog prisilio coveka, na dobro, time bi On unistio covekovu slobodnu volju i pretvorio u automat, masinu, a on bi prestao da bude Ljubav, prestao bi da bude Bog. To je razlog zasto Sv. Apostol Jovan savetuje zasto ne treba moliti za greh k'smrti. Crkva dakle ostavlja samoubice odlucene i anatemisane na ovom mestu na kome su oni sami sebi svojim cinom postavili, pa prema njima postupa kao prema "neznancima i carinicima" uskracujuci im prinos molitve po recima Hristovim: "Ako ne poslusa ni crkvu, neka ti bude kao neznabozac i carinik" (Mt. 18,17). O, koliko je samo strasan i beznadezan greh samoubitstva. Njime nesretno covek privodi svoju dusu vecnoj osudi i ostaje gresnik do strasnog Hristovog suda. Slican je pceli koja kad pobegne iz jedne kosnice u drugu postaje nemila i u kosnici u koju je dobegla, jer samoubica pokusajem begstva iz ovog carstva zivota nije primljen ni u onom vecnom Carstvu, a ni u ovom privremenom zemaljskom. Begstvo iz ovoga sveta zbog raznih nedaca nije izbavljenje, vec propast. Zivot u ovome svetu gde su izmesani i zli i dobri ne moze biti bez teskoca i nevolja. Opominjuci nas na to Spasitelj je rekao: "Ako svet mrzi na vas, znajte da je na mene omrznuo pre vas. Kad biste bili od ovoga sveta, svet bi svoje ljubio. A kako niste od sveta, nego vas ja izabrah od sveta, zato mrzi na vas svet" (Jov. 15,18-20). Zato hriscanin pun vere i nade na Boga, svoj krst lako nosi, a covek koji u sebi nema vere, taj cvsti bedem od koga se sve zivotne bure i oluje mogu razbiti i unistiti, lako poklekne pod udarcima nepravdi ovoga sveta. Veliki mislilac F. M. Dostojevski kaze: "Ako nema Boga i besmrtnosti, onda nema ni dobra ni zla. Covek je vrhovna vrednost i jedini tvorac svih zakona i merila. Unisti li se u covecanstvu vera u Boga i besmrtnost duse, covek ce se obresti s one strane dobra i zla i za njega nece biti nista nemoralno". Cuvajmo se da bogomrzac i covekomrzac ne unisti u nama Boga i ne napravi od nas covekoboga kome je "sve dozvoljeno". Cistimo svoju savest ne bi li stalno sebe popravljali. Dusa covekova od Boga stvorena bogolike je prirode, spremljena i prilagodjena za radost i blizinu Boziju, a ne za zlo i blizinu demonsku, pa zato ako ta ista dusa dobrovoljno pristane na zlo i dobrovoljno se odrekne Boga nikada ne moze doziveti radost, vec samo ocaj i propast. Eto nam odgonetke zasto vezanost za prolazna dobra i nedostatak vere u svim vremenima, pa i danas, vodi najstrasnijem smrtnom, trostrukom grehu - SAMOUBITSTVU.

Sestrinstvo Manastira Sv. Stefan Lipovac