MONASTVO

Andjelski cin i andjelski zivot, ostvaren u materijalnom telu

"I svaki koji je ostavio kucu,
ili bracu, ili sestre, ili oca,
ili mater, ili zenu, ili
djecu, ili zemlju, imena moga
radi, primice sto puta onoliko,
i nasledice zivot vjecni. "
(Mt. 19,29)

Savremeni covek danas, uglavnom, vrlo malo zna o monastvu. Za njega je to velika nepoznanica, koju ne shvata i ne razume. Zasto je to tako ? Zasto danas mnogi ljudi gaje u sebi nepomirljivost, neshvatanje, pa cak i mrznju prema monastvu ? Proglasavaju ga da toboz nije "prirodni" nacin zivota, da se kosi sa nekakvim prirodnim zakonima. Zato bi se trebalo zapitati: A koji je to prirodni nacin zivota ? Zar je to zivot u ovom obnovljenom Vavilonu, u ovom demoniziranom drustvu u kome sablazan i bezumlje prosto primorava coveka da se odrekne vecnosti i da se sa strascu pogruzi u tvar ? Medjutim, nije svet sam po sebi zlo, on je dar Boziji i kao takav nije nikada prepreka za spasenje. Sami ljudi, zloupotrebili su svoju slobodu i naruzili su svet, to delo Bozije, stvorivsi od njega obnovljeni Vavilon. Danas ljudi, uglavnom, svu svoju paznju obracaju na svoj ovozemaljski zivot. Obuzeti su razvijanjem svog polozaja na zemlji, kao da ce on vecito trajati i ne razmisljaju o smrti i o vecnosti. Zato i ne razumeju monaski nacin zivota. Monah, ili kako svedoci stara srpska rec, INOK, je onaj koji je ini, drugi i drugaciji u odnosu na ovaj svet. Inok svedoci da moze da postoji bolji svet ovde na zemlji, lepsi od ovoga, ukaljanog grehom. Monah jos svojim zivotom dokazuje da ce se nas svet preobraziti svetloscu i blagodacu Novog Adama, Hrista. Covek svoj pravi zivot, svoj pravi i prirodni nacin postojanja ostvaruje tek u zajednici sa Bogom. Bog je coveka stvorio kao bogoliko bice, stvorio ga je za vecnost, a ne jedino za prolazne, ovozemaljske vrednosti. Svet i sve vrednosti u njemu su dar Boziji. Bog jeste stvorio svet smrtnim, prolaznim i vremenim, ali ga je isto tako i prizvao da ucestvuje u spasenju kroz coveka. Zato covek, kao slobodno bice moze da izabere da li ce da tezi vecnosti i zajednicari sa Bogom i spase sebe i citav svet kroz sebe ili ce da tezi jedino nasladama ovog smrtnog sveta i tako i sam zivi za smrt. Zivot coveka jedino ako je prozivljen radi Boga i sa Bogom je zivot u svoj svojoj punoci. Svi hriscani, jos na svome krstenju daju zavet da ce promeniti svoj dotadasnji nacin zivota i okrenuti se jedino ka vecnosti. Ovaj zavet na krstenju potvrdjuju i svojim okretanjem sa zapada na Istok i odricanjem od satane i svih dela njegovih. Zato, samim cinom krstenja, svi hriscani uzimaju na sebe monaski podvig. Svi pocinju da zive jedino za vecnost. Medjutim, monasi su oni idealni hriscani, jer se trude da zavete date na krstenju zaista i sprovedu u zivot. Oni svojim zivotom svedoce da ovaj svet moze da bude bolji, oni su obraz ovoga sveta, savest covecanstva i znak da nije sve izgubljeno. Monasi zasnivaju svoj zivot na punoj predanosti sebe Bogu; sve u Njemu shvataju, organizuju, prezivljavaju. Citavu svoju licnost temelje na Bogu, koga ne vide telesnim ocima, ali koji cvrsto veruju Njegovom obecanju o vecnom zivotu. U tome je srediste i sustina monaskom zivota koji izvire iz neprestane teznje za spasenjem u vaskrslom Hristu. Zelja za vecnim zivotom u Carstvu Bozijem je uvek izvor i razlog za pravi hriscanski zivot, a samim tim i za monaski zivot. Nikako nije u razocarenju, u pukom begstvu iz sveta ili u izbegavanju obaveza, kako to neki pogresno misle. Svi oni koji polaze na monaski put, najpre dolaze do saznanja da je sve na zemlji prolazno, da smo svi mi na ovoj Zemaljskoj kugli samo gosti i putnici, "prelazna bica", koja na svom putu spasenja treba da se obogolice i tako spasu sebe i citav svet kroz sebe. Posle ovakvih saznanja, lako se odricu i udaljavaju od ovakvog grehom naruzenog sveta i uzimaju na sebe monaski podvig da bi mogli hriscanske ideale da realizuju nesmetano i da svojim zivotom posvedoce da ovaj svet moze da bude bolji. Jer, po recima Sv. Nila Sinajskog: "staranje o zemaljskom smeta dusi da se nasladjuje bozanskim dobrima." Monah na monaskom podstrigu, slicno kao na krstenju umire za ovaj ogrehovljeni svet i oslobadja se smrti i ropstva prirodnim zakonima. Tri zaveta koja monah daje, zavet poslusnosti, devicanstva i siromastva predstavljaju obnavljanje zaveta krstenja. Njime se obnavlja obecanje da cemo prestati da zivimo za ovaj svet, da cemo se okrenuti vecnosti. Ispunjavanjem zaveta, kroz monaski podvig, monah dolazi do najsavrsenijih, cistih i nepokolebljivih vrlina. Jedini cilj njegovog zivota je izgradjivanje bogocovecanskog lika u sebi, odnosno unistavanje svih svojih gresnih sklonosti, po recima ap. Pavla: "jer svukoste staroga covjeka sa delima njegovim, I obukoste se u novoga, prema liku Onoga koji ga je sazdao." (Kor. 3,9-10). Askeza ili uzdrzavanje, u monaskom zivotu je neophodno sredstvo u borbi sa telesnim strastima. Medjutim, njen cilj nije slabljenje i umrtvljavanje tela, nego postizanje vlasti duha nad telom, ovladavanje duhovnom celovitoscu u unutarnjim jedinstvom. Monah oslobodjen od svake privezanosti za ovaj greholjubivi svet dolazi do jednog sasvim drugacijeg nacina postojanja, duhovnog nacina postojanja. Zato po recima Sv. Jovana Lestvicnika: "Monah je covek koji se drzi samo Bozijih zapovesti i reci, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Monah to je neprestano primoravanje prirode i neumorno bdenje nad svojim culima. Monah to je posveceno telo, to su ociscena dusa i posvecen um. Monah je prebolna dusa, stalno obuzeta secanjem na smrt, bilo da bdi ili da spava. Odvajanje od sveta jeste hotimicna mrznja na ono sto ljudi u svetu hvale i poricanje prirode radi postignica onog sto je natprirodno." (Sv. Jovan Lestvicnik, Lestvica, O odricanju od svetskog zivota, Beograd, 1963. god. str. 18). Poslusnoscu svome duhovnom nastavniku, monah izrazava svoju poslusnost Bozijim zapovestima. Odricanjem od svoje volje on postize moralno savrsenstvo i stice glavnu hriscansku vrlinu - smirenje, koja vodi bestrascu. Najvisi primer istinske poslusnosti je sam Gospod Isus Hristos. Njegova covecanska volja nije protivurecila volji Ocevoj. To nam potvrdjuju i same njegove reci: "Jer sam sisao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca koji me posla." (Jov. 6,38). Drugi primer svete poslusnosti je sama Presveta Bogorodica, Preneporocna Djeva Marija. Sveta Djeva slusajuci Blagovest andjela da ce zaceti i roditi sina, koji ce se nazvati sinom Najvisega, sa najdubljim smirenjem odgovori: "Evo sluskinje Gospodnje - neka mi bude po reci tvojoj." (Lk. 1,38). Ispunjavanjem zaveta devicanstva ili celomudrija, monah zivi zivotom koji se sravnjuje sa zivotom andjela. Medjutim, dobrovoljna obaveza i obecanje monaha da ce ziveti bezbracnim zivotom, samo je spoljasnja strana zaveta celomudrija. Pravi devstvenik je samo onaj koji se uzdrzava i dusom i telom. Onaj koji u sebi, pored telesnog uzdrzavanja, suzbija i samoljublje, slavoljublje, lakomost, praznoslovije i druge strasti i poruke. Osnov celomudrenosti polozio je sam Gospod Isus Hristos, jer je on jedini naucio ljude da teze i uznose Bogu i Sobom dao prvi primer monaskog zivota. Najcistiji primer nevinosti je Preneporocna Djeva Marija, koja je u svojoj detinjoj nevinosti posvecena Bogu i postala osnov angeoskog zivota na zemlji. Celomudrenost je vrlina koja olaksava uski i teski put koji vodi u Carstvo Nebesko. On neprestano upucuje oci celomudrenika od zemlje ka nebu jer po recima Ap. Pavla: "Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako ce ugoditi Gospodu, a koja je udata brine se za ovosvjetsko, kako ce ugoditi muzu" (1 Kor. 7,34). Siromastvo je jos jedno izuzetno jako oruzje na putu ka spasenju. Ono oslobadja monaha od svih zemaljskih blaga i svetskih briga pa on moze slobodan i lak da se uznosi sve vise i vise i zivi u visinama Carstva Nebeskog. Zato se monah i odrice dobrovoljno od svih zemaljskih dobara i privezanosti radi zivota u strogo jevandjelskom duhu. Nemoguce je spasavati dusu, a misliti o svetu. "Jer gdje je blago vase, ondje ce biti i srce vase" (Mt. 6,21), rekao je Spasitelj. Glavna delatnost monaha je molitva. Ona podize duh coveciji i cini da on zivi u bratstvu i ljubavi sa drugim ljudima. Cini coveka licnoscu. Kroz molitvu, covek upucuje lice svoje Bogu, kao sto se suncokret okrece prema Suncu - izvoru zivota i jedinstva. Zato se ljubav prema Bogu monaha i monahinje izrazava, pre svega, u molitvi i uzrasta od njihove molitve. Ljubav njihova prema svetu izrazava se molitvom za celi svet i za celu Crkvu. Sve hriscane u Crkvi, bili oni monasi ili mirjani povezuje jedan zivot u Hristu, koji moze biti prozivljen razlicito, ali sa jednim ciljem: ispunjavanje jevandjelskih zapovesti. Zato, monastvo, ma kako to spolja izgledalo, nikada nije u Crkvi predstavljalo odeljen, samostalan organizam, nego jedan jedinstven organizam Crkve, cija je glava Hristos. Monastvo u Pravoslavnoj Crkvi u obliku u kome danas postoji, pojavilo se pocetkom cetvrtog veka posle Hrista. Neki ovu cinjenicu koriste da bi rekli da je to nova pojava, da nje nije bilo u zivotu prvih hriscana. Ovakvo razumevanje jednostavno nije tacno. Monastvo kao zivotni princip, kao udaljavanje i odricanje od sveta radi unistavanja svojih gresnih sklonosti i obogolicenja, bilo je prisutno i mnogo ranije samo se ono izrazavalo na drugi nacin. Svoje uporiste monastvo nalazi jos u Starom Zavetu. Naime, u dohriscanskom judaizmu monaska ideja odvajanja od ovog greholjubivog sveta bila je prisutna i to medju prorocima. Napadajuci konformizam ustaljene religije, proroci su razvili duhovnost pustinje i rado odlazili u pustinju da bi razumeli upravo sustinu sveta i da bi na najsurovijem mestu mogli da svedoce pobedu i silu Jahvea. U prva tri veka posle Hrista, u vreme velikog gonjenja hriscanstva, hriscanske zajednice opet nisu imale stalne ustanove monastva kao sto ih danas imaju. Medjutim, monaska ideja pripremanja za drugi Hristov dolazak bezanjem u pustinju ovoga sveta, odnosno bezanjem od ovog mrtvog i neprijateljski raspolozenog sveta prema Bogu, a ne od samog sveta kao dela Bozijeg, bila je itekako prisutna i bila ziva realnost. Izrazavala se najcesce kroz mucenistvo krvlju. Prvi hriscani su svedocili raspetog i vaskrslog Hrista ne samo svojim podviznickim zivotom, nego su svoje svedocenje i smrcu potvrdjivali. Zarad zajednice sa Gospodom, rado su se odricali ne samo zadovoljstva ovoga sveta, nego i svog zivota. Pocetkom cetvrtog veka, tacnije 313. godine, kada je car Konstantin Milanskim ediktom dao slobodu veroispovedanja, nastala je nova era za hriscane. Era sigurnosti pod carskom zastitom. Nije bilo vise gonjenja, ali je sada Crkva bila prosto uljuskana u bogastvu i privilegijama. Hiljade novoobracenih vernika, iz svetovnog zivota, prosto je preplavilo Crkvu. Svi oni su na krstenju davali zavet da ce promeniti svoj dotadasnji zivot, ali prakticno ipak nisu se sasvim okrenuli ka Istoku. Zato hriscanska zajednica uvidja da mora se sacuva nepromenjeni karakter bezanja u pustinju ovoga sveta. Mora da se sacuva prosto ideja i praksa neprivezanosti za ovaj ogrehovljeni svet da bi Crkva i dalje bila okrenuta jedino ka Eshatonu, ka buducim dogadjajima. Ovakvo stanje i potreba u Crkvi bilo je povod za pojavu monastva. Slicno prorocima u dohriscanskom periodu, sada se pojavljuju monasi, sledbenici Sv. Jovana Pretece. Oni obnavljaju prorocku sluzbu starog Izrailja i svedoce protiv posvetovnjacene Crkve. Monastvo je u Crkvi i tada, pocetkom cetvrtog veka, kao i uostalom i danas, predstavljala onu snagu koja je Crkvu spasavala od utapanja u zemaljsko carstvo. Pustinjaci, stolpnici i velike monaske zajednice uvek su propovedale monaski ideal bezanja u pustinju ovoga sveta. Time su podsecale hriscane, da je Carstvo Bozije, Carstvo buduceg sveta, a ne socioloski i politicki fenomen u ljudskoj istoriji. U Pravoslavnoj Crkvi, monastvo je poniklo u Egipatskim pustinjama i to kao pustinoziteljstvo. Pustinje su bile ono prirodno pribeziste i pristaniste, za sve one hriscane koji su zeleli da sacuvaju i razviju u sebi hriscanstvo u svoj njegovoj sili. Rodonacelnik monastva i veliki uzor otselnickog zivota je Sv. Antonije Veliki. Njegovi sledbenici, monasi otselnici, bilo pustinjaci, bilo zatvornici, vodili su usamljenicki zivot u kolibama, pecinama, grobovima, krosnjama drveca ili na vrhovima stubova. Drugi vid monaskog zivota je opstezice ili monahovanje u zajednici sa drugom bracom. Tu monasi zive zajedno i podcinjavaju se zajednickom ustavu u zakonito osnovanom manastiru. Njegov osnivac bio je Sv. Pahomije Veliki, krajem cetvrtog veka. Postoji i jedan vid monaskog zivota, koji je negde izmedju pustinjastva i opstezica. To je polupustinjski ili skitski zivot. Organizovan je kao labavo povezana grupa malih naseobina od po nekoliko brace koji zive pod rukovodstvom Starca i samo povremeno se skupljaju na zajednicku molitvu. Njegov osnivac je Sv. Makarije Egipatski, takodje u cetvrtom veku. Ustav monaskog zivota prvi je dao Sv. Pahomije Veliki. Medjutim, konacni organizacioni uticaj na monastvo imali su spisi Sv. Vasilija Velikog. Njegova pravila za monahe prihvatila je kasnije cela Istocna Crkva kao obavezno rukovodstvo i pouku monasima. U Pravoslavnom monastvu nema "redova" kao na zapadu. Monah na Istoku je prosto clan velikog bratstva koje obuhvata sve monahe i monahinje. Brojcana, duhovna i intelektualna snaga monastva bila je uvek odlucujuci faktor u Crkvi. Monastvo je ocuvalo osnovnu eshatolosku dimenziju Hriscanske Vere i bilo nosilac pravog hriscanskog zivota, jer sadrzi u sebi opredelenje jedino za Carstvo Nebesko. Brojnost monastva je pokazatelj i duhovnog stanja jednog naroda jednog naroda ili drustva jer iz njega ono izvire. Sto je jedan narod duhovno jaci, to je njegovo monastvo brojnije. Nekada, u doba Nemanjica, nasi manastiri bili su izuzetno brojni. To je bilo zlatno doba Srbije u duhovnom pogledu. Danas, medjutim, iako je brojnost monastva daleko manja u odnosu na Nemanjicko doba, ipak se moze primetiti da se u odnosu na poslednjih 50 godina, zadnjih deceniju-dve monastvo kod nas budi i to najvise medju mladim obrazovanim svetom. Razlog tome u sustini je isti kao i pre dvadeset ili osam vekom. To je zedj i glad za Bogom, jedinim vecnim izvorom Svetlosti i Radosti. Skoro sva covekova delatnost poslednjih nekoliko vekova bila je usmerena na osvajanje kosmosa i materije, na osvajanje spoljnjih prostora. Ova jednostranost dovela je do otudjenja coveka od njegovih unutrasnjih prostora, progutala je dubinu covekovog bica, koja je po prirodi dublje i sire od kosmosa u kome zivi. Ono sto danas karakterise coveka i svet u kome zivi je stalni nemir i promenjivost. Zato covek stalno cezne za spokojstvom i mirom koga i pre 2000 godina i sada jedino moze naci u Bogu. Zato se mnogi danas vracaju hriscanskom zivotu, od kojih neki na sebe uzimaju monaski podvig, koji je po recima starca Sampsona: "Svakodnevno i svakonocno poznanje ispraznosti ljudskih strasti i rugobe sveta to je tiha radost u sabranosti." Monaski zivot i proslosti je imao veliki znacaj u duhovnim, kulturnim i socijalnim sferama. Manastiri su bili nasi "univerziteti". Danas, medjutim, kada su monasi i pored svog odlaska iz sveta cesto uvuceni u svet, monastvo i manastiri imaju zadatak da privode ljude vidjenju zivota u Bogu koji i jeste zivot u svoj svojoj punoci. Da prizivaju svet pokajanju i spasenju svojom poslusnoscu i svojim nacinom zivota. Monastvo, to je prorocki dar i prorocke svedocenje Crkve u svetu. Celokupnim svojim psihofizickim bicem monasi svedoce u ovom i ovakvom smislu da postoji jedna nova realnost u nasoj istoriji koja se zove Jevandjelje Hristovo, Blaga i Radosna vest o novom zivotu u Hristu, Jedinom Covekoljupcu. Zato Sv. Makarije Egipatski, o spasonosnom svedocanstvu savesti koje svetu daju monasi govori: "Kao sto trgovci biserom, nagi silaze u dubinu mora, kao u smrt vodenu, da tamo nadju margarite da bi ih stavili na carsku krunu i porfiru, tako i monasi nagi izlaze iz sveta i silaze u duboko more zla, i u bezdan tame, i iz tih dubina zahvataju i iznose na povrsinu drago kamenje i onda napreduju ka vencima Hristovim, ulaze u Crkvu Nebesku, u Novi vek i u grad svetli, u zajednicu Andjela." "Monasi ce biti oni novi gradjani neba koji ce u horovima Andjela, popunjavati onaj broj koji je umanjen otpadom djavola." (Sv. Jovan Lestvicnik)

Sestrinstvo Manastira Sv. Stefana Lipovac